Iako živimo u 21. veku, svakodnevna slika iz leskovačkog naselja Bobište podseća na zaboravljene krajeve u kojima osnovna bezbednost dece više nije prioritet. Na glavnoj ulici kroz naselje, trotoari su u potpunosti zakrčeni parkiranim automobilima i kamionima, pa đaci, na putu ka školi, moraju da hodaju po kolovozu – između automobila, izloženi direktnoj opasnosti.

Ovo je pismo meštana Bobišta, koje je stiglo na adresu Jugmedie i koje objavljujemo u celini:

„Roditelji i zabrinuti građani više puta su apelovali komunalnoj inspekciji da reaguje, ali, kako kažu meštani, već šest do sedam dana nema nikakvog odgovora. Umesto da komunalna policija izađe na teren i sankcioniše nesavesne vozače, situacija se ignoriše, kao da se ne radi o deci, kao da se ne radi o ljudskim životima.

Pojedini savesni meštani, svesni opasnosti, na molbu komšija su uklonili svoja vozila sa trotoara i parkirali ih u dvorišta, kako bi bar malo olakšali put malim đacima. Međutim, to nije sistemsko rešenje, niti može da zameni odgovornost institucija koje bi morale da osiguraju minimalne uslove za život i kretanje u naselju.

Na sve to, gotovo sve sporedne ulice u Bobištu nalaze se u katastrofalnom stanju – pune rupa, neasfaltirane, često neprohodne za automobile, a nakon svake kiše i za pešake. Hodati njima znači doslovno gaziti kroz blato, sa opasnošću od povreda. I ova pitanja su više puta postavljana lokalnim vlastima, ali odgovora nema.

Postavlja se pitanje – koliko još puta roditelji treba da upozoravaju, i da li se nešto mora dogoditi da bi gradska vlast u Leskovcu reagovala? Građani Bobišta ne traže luksuz. Traže samo osnovne uslove – da njihova deca mogu bezbedno da odu do škole. Traže trotoare, puteve bez rupa i gradske službe koje neće zatvarati oči pred realnošću.

U vremenu kada se političari hvale projektima i napretkom, stanovnici Bobišta svakog jutra, gledajući svoju decu kako hodaju po ulici, pitaju se – da li za nas ovde uopšte postoji država? ”.