juGmedia u podnožju Tare, na ulazu u selo gde je nastalo Kremensko proročanstvo

Decu viđaju samo u prolazu, kroz stakla turističkih autobusa

Nije pismen onaj čovek koji zna da čita i piše, nego onaj koji poznaje život, kaže mi osamdesettrogodišnji ovčar Milomir Stanić iz sela Kremna sa kojim sedim na livadi okruženoj borovima dok čeka da njegove ovce završe sa ispašom.

Uočio sam ga slučajno, na putu za Taru, u podnožju kompleksa „Kremansko Proročanstvo“, jednosobnoj brvnari koja je neka vrsta muzeja podignuta u čast proročke familije Tarabića, porodice koja je u ovom selu živela u 19. veku, a za koju se u narodu veruje da su bili vidoviti.

Odmah ga pitam da nije u kakvom srodstvu sa ovom falmilijom, da nije njihov potomak, možda i sam vidovit.

“Nisam vidovit, ali mogu da vam otkrijem njihovu tajnu. A to je mudrost. Oni su poznavali život i to je njihova veličina”, komentariše ovaj čovek svoje čuvene komšijske pretke koji su navodno predvideli pronalazak televizije, telefona i telegrafa u Srbiji, smene na prestolu Srbije, propast Karađorđevića, dolazak Josipa Broza na vlast i još mnogo toga.

O tome koliko su zapravo bili mudri, tvrdi Milomir da ni Miloš Tarabić ni njegov sinovac Mitar nikad nisu svoja predviđanja vezivali za tačne datume, već su uvek govorili u neodređenim vremenskim odrednicama, poput „kad to bude, onda će“, „skoro će biti“ ili „uskoro ćeš čuti“.

„To je veština razgovora sa ljudima. Moć ubeđivanja. Ako smo mi u Kremni nešto naučili i nasledili od njih onda je to, to. Znate, ima ljudi sa završena i po tri fakulteta sa kojima sam razgovarao, ali oni ne znaju ništa o životu. Ono za šta su se školovali, oni su naučili. A drugo ih nije interesovalo. Tako ja ispadnem pametniji od njihh kada posete naše selo i popričaju samnom. Gledaju oni mene sa dužnim poštovanjem“, priča mi ovaj stočar koji mi je okupan planiniskim suncem, miran i spokojan sa svojim stadom, privukao veću pažnju nego takozvana „kosmička kugla“, eksponat u centru ovog kompleksa, jedan primerak od više miliona takvog kamenja koje je nekad davno, po narodnom predanju, zasulo Zemlju iz svemira i zrači energijom koja kod ljudi izaziva vidovitost, a čiji parčići manji od nokta na malom prstu se prodaju u obliku privezaka turistima za 500 dinara.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Ovaj starac u devetoj deceniji ima širi osmeh i manje bora na svom licu od mog sedamdesetogodišnejg oca. Recept za održavanje mladosti je, kaže, samo u spoznaji prirode.

„Brzo kretanje uzbrdo i nizbrdo barem pet puta dnevno. I ne idem džaba u šumu. Ja sam se saživeo sa drvećem, kako se ponašaju životinje“.

A onda nam recituje pesmu koju je sam napisao. Napominje, stihovi su mu „ubedljiviji, tačniji i iskreniji“ od poezije Vaska Pope.

Po godinama, star a u duši mlad

meni ne teži ni malo poteži rad.

Kremanci su ponajbolji ljudi

I nemojte ništa da vas u životu čudi.

Ništa da vas čudi, ali ne divi

Što se u Kremnima malo poduže živi.

Dobar vazduh, a još bolja voda,

Za Kremance to je živa zgoda.

U penziji je 25 godina, radio je kao građevinac od Novog Sada do Herceg Novog. Već dve decenije čuva ovce u svom rodnom selu Kremna sa ženomi i od toga živi. Jedan od njegovih sinova je tu sa njim, te, kaže, nije usamljen.

„Ali sve manje mladeži je po ovim selima po tari. Seli se to. Odlazi i napušta selo. Decu viđam samo u autobusima, kada dolaze na eksurzije ili da treniraju gore u malobrojnim hotelima u nacionalnom parku“.

Kaže, Zlatibor, samo 30 kilometara istočnije, preuzeo je primat.

„Pametnije su to iskoristili njihovi seljaci od naših. Sada je Zlatibor veliki turistički centar, a mi još uvek živimo od predanja, umesto da se borimo da sačuvamo našu decu“, zaključuje Milomir pre nego što me ostavlja na pašnjaku trčeći kao dečak za svojim ovcama.

Ako ćemo iskreno, Tara je barem sačuvala njegovu dušu – dušu ono malo meštana koji su odlučili da ne napuste trbuhom za kruhom najlepši krajolik Srbije.

Posmatrajući zalazak sunca sa terase nekada velelpnog hotela „Omorika“, sada ostarelog, u koji nije uložena ni para u renoviranje poslednjih nekoliko decenija, potajno se molim  da se ovaj srpski dragulj prirode ne promeni, da ostane tako tih, koloritan i tajanstven. Da ne postane i on meta halapljivih investitora koji su Zlatibor neplanskim zidanjem turističkih kompleksa i hotela koji liče na limenke coca-cole pretvorili u divlju pijacu.

Nada umire par minuta kasnije dok u prolazu zatičem po borovima zakucane više desetina tabli na kojima piše: „plac na prodaju“. Želja za opstankom ipak ima svoju cenu.

Pre slanja komentara molimo Vas da pročitate sledeća pravila:
Mišljenja iznešena u komentarima su privatno mišljenje autora komentara i ne odražavaju stavove redakcije portala juGmedia. Komentari koji sadrže psovke, uvredljive, vulgarne, preteće, rasističke ili šovinističke poruke neće biti objavljeni. Molimo čitaoce portala juGmedia da se prilikom pisanja komentara pridržavaju pravopisnih pravila. Takođe je zabranjeno lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija ima pravo da ne odobri komentare koji su uvredljivi, koji pozivaju na rasnu i etničku mržnju i ne doprinose normalnoj komunikaciji između čitalaca ovog portala.

vaš komentar