Čika Mile je zanimljiv lik. Znam ga ceo život. Dok sam bio mali, uvek bi mi kupio neku sitnicu kad ga zateknem s pivom ispred prodavnice. „Ako mi daš strinu, kupiću ti sladoled?“. Naravno, ja dam ono što je „tuđe“, a čika kupi sladoled, čokoladu i tako neku sitnicu.

Odavno je Mile deda, a ja sam postao čika. Ne pita me više ni za strine, ni tetke, ni ujne… Ostala je samo navika da popričamo nekoliko minuta kad se sretnemo. Tako ga jednom pitam, čisto iz zezanja, zašto više ne ide na more. A kad čovek otvori dušu!

„E, sinko, sve u svoje vreme. A nekad sam bio glavni frajer Makarske! Ti ne veruješ, ali ima da me slušaš kad si me već pitao…

Kao maturant Metalne škole, išao sam sa ferijalcima na more – vozom. Sad vi mladi ni ne znate šta su ferijalci, ali raspitaj se. Uglavnom, ode naša grupa na hrvatski deo Jadrana. Spavali smo u kampu. Bili smo mladi i malo nam je trebalo da budemo srećni. Sećam se neke stene i skokova. A ja mlad, lep, crna gusta kovrdžava kosa… Jesam li ti pokazao sliku iz mladosti?

Kad skočim sa stene – svi padaju na dupe! Bile tu neke studentkinje iz Poljske. Svi se pitaju gde sam naučio tako da skačem, a ja lažem kako treniram za Partizan. Ono, nema veze – naučio da „ripam na Pukli kamen“. Kažem ovim iz Leskovca da ćute, a i oni jedva znaju da plivaju. Nas iz Vlasotinca rodila majka Vlasina. Posle, da ti se ne hvalim šta je bilo sa Poljakinjama… Nećeš da mi veruješ! Tako sam ti postao zvezda Makarske.

Kad sam počeo da radim, kupio sam fiću. Sakupimo se nas četvorica, podelimo gorivo – i po mesec dana na Jadranu. Putujemo bez klime po 20 sati, i nije nam teško. Smeštaj obezbeđen u radničkim letovalištima. Mi mladi, zaposleni, imamo para – ništa previše, ali dovoljno za provod. Ženske kakve hoćeš – naše, Nemice, Mađarice, Čehinje… Mi smo za ove iz istočne Evrope bili elita. Za njih smo bili Zapad! Imali smo standard.

E, kad sam se oženio, tada sam otkrio Grčku. Idem, ali oči gladne. Sa ženom kad odeš na more – to ti je kao da nosiš drvo u šumu. Ali, šta da radiš.

Mi smo ti što su otkrili Paraliju i Leptokariju. To je sve izgrađeno od srpskih para! Gledao si „Vruć vetar“ i Šurdu. Imali smo više para od Grka. Trošiš i ne razmišljaš. Onda dođoše deca. Razmišljaš kao porodičan čovek, ali srce ti mlado. Još bi ti hteo… ali ne ide.

Posle poče kriza kod nas, a i ostari se. Deca krenuše sama na more. Koji ću im đavo? Samo da se sapliću od mene. Od baba ima neke koristi – one čuvaju unučiće. A mi dede – samo smetamo.

Sećam se jedne scene, pre tridesetak godina i više. Ja, žena i deca išli smo na neki izlet brodom. Znaš ono – voze te ceo dan od plaže do plaže. Malo kupanje, malo šetnja. Bili su tu neki baba i deda, otprilike u godinama kao ja sada. Beše neko skakanje s broda u more. Skaču mladi, ali skačemo i mi „srednjih godina“. Jedino od starih – neki grčki deda. I skoči on bez problema, ali ne može da se popne na brod! I izvukosmo ga. Posle napravi par koraka – i okliznu se. Odleteše mu noge s onog klizavog poda. Verovatno je i nogu slomio. Ceo brod se oko njega okupi. Sat vremena zastoja, dok ne dođoše nekim gliserom da ga voze kod doktora. Još tada sam sebi rekao: „Neću to da radim.“ Bolje da me vežu kao kuče, ako ću da budem kao on.

Više nisam u formi da vozim kola do mora. A ako krenem autobusom, ima da ga zaustavljam na svakih sat vremena – zeza me prostata. Zimus kad sam išao do Beograda, stalno sam zaustavljao autobus. Kad neke mlade Ciganke počeše da me ismevaju: „ Ajde, be, dedo, ne koči saobraćaj! Da li ćemo te čuvamo za odbir?“

I da odem na more – više to nije to. Oči te varaju, a ruke prazne. Zato, kao što se kaže:

„ Sedi de si, jer za bolje nisi!“ Ja se radujem tuđoj sreći, uspehu dece ili unuka. Čovek koji to ne shvati na vreme – umire duboko razočaran. Samo da me zdravlje služi, i to je dosta.

Odavno više ne žalim za morem. Žalim samo što smo uništili Vlasinu – pa ne mogu ni ovde da se okupam kao čovek “, završi deda Mile.