Kada krenu porođajni bolovi, babica je tu na prvoj liniji i tada sa ženom treba razgovarati, osloboditi je straha, pričati joj o onome što će doći posle tog bolnog porođaja, priča za Jugmediu legendarna babica Denka Zlatković u penziji, koja je za 40 godina što sama, što pomažući lekarima dala doprinos da na svet dođe između 35.000 i 40.000 novih života u Leskovcu i okolini.

Denka je već 10 godina u penziji, ali ne prođe dan da je lekari i babice u leskovačkom porodilištu ne pomenu zato što je ona unela i ostavila model ponašanje u radu sa najosetljivijom kategorijom pacijenata, tačno po školskim udžbenicima. Uz to je pridodala urođeni talanet za ovaj posao, ali i blagu narav, toplo srce i osmeh koji joj ne silazi na lica.

LEGENDA

„Dve su babice koje ovde u porodilištu smatramo legendarnim – babica Zaga iz malo starije generacije i babica Denka. One su ostavile duboki trag svojim profesionalnim odnosom prema pacijentkinjima, ali i prema koleginicima i lekarima“, reklo je Jugmedii više lekara na tom odeljenju, a mi smo želeli da zabeležimo priču o legendi, da ostane trag o jednom vremenu i jednoj ženi i izuzetnom profesionalcu, danas majci dva sina i troje unučadi.

Razgovaramo uz kafu, u kafiću jer je Denka, obučena kao da je krenula na posao, htela da izađe iz kuće.

„Mnogo mi nedostaje moj posao. Iako imam 70 godina, danas bi se vratila da radim jer je posao babice najlepši posao na svetu. Ja svakog jutra ustajem u pet sati kao kada sam radila, doteram se kao za posao, popijem kafu i onda se posvetim kućnim poslovima i mojoj porodici“, priča žena mladlačkog duha.

UČILA OD DEKLEVE I BABICE ZAGE

Počela je da radi u porodilištu u Leskovcu davne 1966. godine sa 19 godina, odmah posle završene srednje škole za babice. Porodilište se tada nalazilo u kući doktora Dekleve, tamo gde je sada Muzička škola.

„Bila sam u četrvrtoj godini stipendista leskovačke bolnice. Izabrali su me lekari za stipendiju jer sam na praksi, valjda, pokazala da sam vredna. Tada nisam ni znala šta je stipendija. Odmah po završetku škole došla sam u porodilište i primljena u stalni radni odnos“.

Seća se tog svog prvog radnog dana.

„Otvorila sam vrata, a svekrva porodilje kaže: „Dete brzo zovi babicu porađa mi se snaha“. Kažem: „Pa ja sam babica“, a žena će razočarano: „Oooooo“, verovatno reagujući na moje godine“, priseća se Denka.

Srećom, te večeri je dežurala sa iskusnom babicom, a ona je bila samo asistent.

Inače, u to vreme bilo je malo lekara ginekologa-akušera u leskovačkoj bolnici. Tu je bio, takođe legendarni, Oskar Kiš, osnivač službe, doktorka Ruža Mihajlović i Petar Stojićić, a od babica je zatekla Jelenu-Lenku, Dobrilu, Nadu, Zagu, Tankosavu i još jednu mlađu babicu čijeg imena ne može da se seti.

U to vreme u leskovačkom porodilištu rađalo se preko 3.600 dece, više nego duplo za razliku od poslednjih decenija.

„Lekari su radili pre podne i bili pripravni ukoliko porođaj počne da se komplikuje, pa smo u ostatku vremena mi babice porađale žene. Bilo nas je malo, po jedna u svakoj smeni. Dve operacione sale. Ja sama sa porodiljom, a tu negde je čistačica da se nađe, da pozove lekara ako je potrebno ili da mi doda nešto“, priseća se i dodaje da je zanat naučila od starijih nesebičnih koleginica.

SAMA U OPERACIONOJ SALI

Tek 1972. godine preseljeni su u novu bolnicu kada je došlo do ubrzanog prijema lekara, novih babica i medicinskih sestara, ali tih osam godina babice su same vršile porađaje kada lekara nije bilo u smeni.

Denka prebire po sećanju, prebrojava. „Mislim da sam sama porodila između 2.000 i 3.000 žena“.

Nije veli osećala strah. „Dok si mlad ne bojiš se ničega, misliš da tako mora biti. Tek u poznijim godinama shvatila sam kolika je naša odgovornost“.

Zabluda je da su ranije mnogo više deca umirala na porođaju

A u to vreme nije bilo ultrazvuka i CTG aparta, ničega čime bi se pratili otkucaji srca bebe koja dolazi na svet, ništa osim slušalice.

„Stavi se slušalica na stomak i slušaju se otkucaji srca bebe, tonovi, čuje se svaki šum, iskusnom uhu ništa nije moglo da promakne. Ukoliko se primeti bilo koji problem, ili ako je beba u krajnje nepovoljnom položaju, odmah se zovu lekari, koji bi, ne znam kako, ali za dva minuta već bili u sali“.

Ipak, Denka je uspela da 6 puta potpuno sama do kraja i uspešno izvede i karlične porođaje.

ŽELELA SAM DA BOLOVE PORODILA PREUZEMEM NA SEBE

„E to je vala bilo veoma teško. Takvi porođaji su teški i za lekare. Ti trenuci su mi bili najteži, ali situacija je zahtevala da ostanem hladna, zapravo, da glumim sigurnost i hrabrost, mada se celo moje telo treslo“.

Denka se, pričaju njenje kolege, odnosila prema pacijentkinjima kao da su njena deca, sestre, drugarice.

„Samo malo nas je privilegovano da prisusutvuje dolasku na svet novog bića, ali ono dolazi u velikom bolu žena koje izbezumljene pogledom traže pomoć. Kako u tim momentima ostati hladan, kako ne saučestvovati u njihovom bolu. Pa ja sam toliko sa njima patila da sam hiljadu puta poželela da ih oslobodim bola, da taj bol pređe na mene. Stalno sam insistirala da šetaju kroz porodilište dok se previjaju od bolova, terala ih da misle na ono što će kasnije doći, na bebu, na trenutak kada će tek svoje rođeno dete priviti na grudi, o lepoti materisntva“, objašnjava.

U to vreme, tvrdi, porođaji su se odvijali nekako spontanije, lakše, jer su žene fizički bile daleko aktivnije, a carski rezovi su se obavljali u krajnjoj nuždi.

POROĐAJI SU BILI SPONTANIJI

„I rađalo se mnogo dece. Čak i žene iz grda, doduše mnogo više iz okoline, rađale su po četiri, pet, pa i šestoro dece. Kasnije su nastuplila drugačija vremena, moda da se rodi po dvoje dece. To mi je najteže palo. Sećam se kada je broj porođaja počeo da opada, kada smo iščekivali da naiđe porodilja. Tačno sam gledala kako se smanjuje natalitet. Šteta“, konstatuje tiho i sa žaljenjem babica od koje su u nekim slučajevima, čak, i sami lekari tražili mišljenje.

Babica Denka Zlatković i sama se susrela sa steriliteteom. Četiri godine nije mogla da zatrudni.

„Nisam se lečila, nego sam sama sebe pokušala psihički da opustim, da se ne opterećujem i da mi to ne bude glavna misao u glavi. Dražala sam tuđu decu u rukama i govorili sebi – Eto i moje dete će jednoga dana biti ovako lepo. I desilo se. Danas je, izgleda, sterilitet mnogo izarženiji, pa ja svim budućim majkam poručujem da je psihički momenat presudan, naravno kod onih gde nema fizičkog poremećaja, da budu opuštene, stabilne i optimistične“.

NISU JE ZABORAVILI

Tokom tih 40 godina sklopljena su mnoga prijateljstva. Denka je porađala nekoliko generacija iz jedne porodice. Danas je najbolja prijateljica sa ženom koju je porodila sama u onom starom porodilištu, a potom u novom, zajedno sa lekarima njene dve snahe. Deca koju je tada porodila sada imaju oko 50 godina.

„Sreću me žene i muškarci na ulici, zagrle, stisnu ruku, zahvaljuju se. Često se ne sećam lica, ali se setim ako je porođaj bio problematičan“.

Ovu babicu koja je sebi izgradila istaknuto mesto u istoriji porodilišta Opšte bolnice Leskovac sada boli promena atmosfere u društvu. „Sve se promenilo, ljudi su se povukli u sebe, nema optimizma, nema radosti, nekako se izgubila tolerancija u društvu“.

Denka Zlatkovič je, inače, rođena u selu Božice nedaleko od Surdulice i prva je generacija babica koja je u Kraljevu završila srednju školu.

Milica Ivanović