Ako čitate istorijske zapise o jugu Srbije s kraja 19. i početkom 20. veka, sigurno ćete naleteti na Deščani Kladenac. Postavlja se pitanje gde je tačno bio taj granični prelaz, zašto je ucrtan na vojnim kartama, šta se sa njim deslio i kako ga danas spominju samo istoričari.

Deščani ili Daščani kladenac, prevoj između planina Ruj i Rudina, bio  je granični prelaz između Srbije i Bugarske od 1878. godine. Samo ime je dobio po kladencu (jakom izvoru ili vrelu) skovanom od dasaka, gde su zastajali putnici da se odmore i osveže vodom, naročito trgovci stokom. Tu je još od srednjeg veka išao karavanski put, a moguće i ranije, kojim je nekadašnja Dubočica (Leskovac) bila povezana sa Sofijom i Carigradom. Na Berlinskom kongresu (13. juna – 13. jula 1878) Srbija je dobila nezavisnost, a Bugarska autonomiju u okviru Osmanskog carstva, pa je uspostavljena nova granica. Tako je na starom putnom pravcu izgrađena carinarnica i naselje Deščani Kladenac, koje je na popisu 1895. godine imalo 14 stanovnika, pripadalo je Kalanskoj opštini i Vlasotinačkom srezu.

Turski karavani na konjima išli su od Leskovca do Vlasotinca, pa dalje preko Boljara, Kruševice, Dejana, Svođa i Gornjeg Oraha do Tegošnice, to je manje-više sličan put koji se i danas koristi. Međutim, odatle išlo se trasom, koja je davno napuštena,  preko Krivog Dela i Jabukovika na planinu Tumbu (1377 m), zaobilazeći sam vrh, sve do Deščanog Kladenca spuštajući se u Znepolje u Bugarskoj. Dalje se nastavljalo do Trna, a posle preko Sofije i do Carigrada. Dužina puta od Leskovca do Deščanog Kladenca iznosila je oko 60 km.

Nova granica između Srbije i Bugarske napravila je probleme zbog uvođenja carina i drugih dažbina. Deo stanovnika sa obe strane granice morao je da se seli, jer su podeljeni seoski atari, imanja… Nastao je problem i za leskovačke trgovce koji su iz Bugarske uvozili gajtan. Grupa oko Dimitrija Mite Teokarovića iz Leskovca odlučila je da pokrene sopstvenu proizvodnju. Međutim, pošto nisu imali ni znanje ni mašine, uz pomoć industrijalca Stevana Bojadžova, krišom su iz Bugarske prokrijumčarili čarkove za gajtanaru. Mihajlo Janković Inajet je konjima naopačke prikovao potkovice kako bi zavarao trag. Jedan karavan je išao preko Caribroda (Dimitrovgrada), dok je drugi sa Stevanom Bojadžovim putovao težim planinskim putem kod Deščanog Kladenca. Karavan Bojadžova je ušao u Srbiju, a karavan Inajeta je uhapsila bugarska potera. Tako je preneta oprema za prvu gajtanaru u Strojkovcu osnovanu 1884. godine, što se uzima kao početak leskovačke testilne industrije.

Srpsko-bugarski rat iz 1885. godine uneo je još veću pometnju između Srba i Bugara. Štab Moravske divizije bio je raspoređen u Svođu, a odatle je preko Orah-Hana (Gornjeg Oraha) delovao prema Deščanom Kladencu i dalje ka Trnu. Međutim, glavne borbe na srpskoj teritoriji bile su kod Pirota, naročito nakon bugarske pobede kod Slivnice.

Drugi balkanski rat je započeo napadom Bugarske na Srbiju 1913. godine. Prvi napad je izvršen na Bregalnici, a nedelju dana kasnije bugarske snage su napale srpske položaje na liniji Deščani Kladenac – Vlasina. Glavne borbe su bile na Tumbi 7. jula 1913. godine gde su Bugari poraženi. Jedan od odlikovanih je i major Jovan Cvetković, otac kasnije poznatog političara Dragiše Cvetkovića. Bugarska vojska je upala na teritoriju Srbije preko Deščanog Kladenca, a posle poraza istim putem se i povukla. U toku Prvog svetskog rata oktobra 1915. Bugari ponovo napadaju na isti način, ali na Tumbi malobrojni srpski vojnici nisu mogli da zaustave brojnijeg osvajača. U čast poginulim junacima na Tumbi je 21. jula 1931. godine podignut spomenik, gde se i danas održava vašar.

Nejskim mirovnim ugovorom od 27. novembra 1919. godine Srbiji (Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca) pripala je teritorija oko Caribroda i Bosilegrada. Tako Deščani Kladenac između dva svetska rata gubi geopolitički položaj, a naročito otkad je 1935. ustanovljen novi granični prelaz u Strezimirovcima. Narednih dvadesetak godina korišćena su oba granična prelaza, ali više novi nego stari. Isto je bilo i tokom Drugog svetskog rata kada su bugarski fašisti vladali jugoistokom Srbije. Kod Deščanog Kladenca i Tumbe bilo je nekoliko lokalnih sukoba bugarskih osvajača i crnotravskih partizana, koji su još od 1943. imali slobodnu teritoriju. U lokalnoj istoriji izdvaja se napad kada su bugarski fašisti, prošavši između Gradske i Kalne preko Deščanog Kladenca, bili poraženi na Tumbi 17. maja 1944. od udruženih snaga Trnskog partizanskog odreda iz Bugarske i srpskih i makedonskih partizana. 

U prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata Deščani Kladenac konačno odlazi u istoriju. Tu je granica između opštine Crna Trava i opštine Babušnica. Godine 1954. na ušću Gradske reke u Vlasinu podignut je most oko kojeg se razvilo naselje Sastav Reka. Probijen je jedan krak puta od Tegošnice prema Crnoj Travi uz reku Vlasinu, odnosno drugi krak uz Gradsku reku prema graničnom prelazu Strezimirovci. Ti putni pravci su kasnije asfaltirani i koriste se do dana današnjeg.

Stari karavanski put za Bugarsku preko Krivog Dela i Jabukovika tek delimično se održava, a bivša carinarnica Deščani Kladenac već 70 godina je napuštena, a inače je više puta rušena u raznim ratovima. Davno je prošlo vreme kada je granica u komunizmu bila strogo kontrolisana zbog zategnutih odnosa bivše Jugoslavije i Bugarske posle Rezolucije Informbiroa (1948). Toliko se daleko išlo da se sa obe strane granice konstantno orao uzani pojas kako bi se videlo da li neko nelegalno prelazi Gvozdenu zavesu koju je kontrolisala vojska. Tek sa završetkom Hladnog rata, početkom 1990-ih, bili su na granici organizovani slobodni susreti rođaka, koji su bez straha dolazili iz Srbije i Bugarske da se druže.

Za pomoć oko današnjeg izgleda Deščanog Kladenca obratili smo se Dragani Dimitrijević ili Dragani Šopki kao poznatoj planinarki koja odlično poznaje te terene. Ona je odrasla u selu Gradska, radi u Crnoj Travi, a živi u Vlasotincu. Svaki vikend provodi sa svojim prijateljima na planinama juga Srbije. Tako su oni jednom krenuli prema staroj carinarnici da vide šta je od nje ostalo.

Zbog udaljenosti od glavnih putnih prvaca i teškog života ti planinski predeli su demografski skoro ispražnjeni i sa srpske i sa bugarske strane. Malobrojno pretežno staračko stanovništvo po prirodi stvari slabo se kreće. Danas te puteve najviše koriste za eksploataciju šuma. Njima pešice prolaze mahom lovci i planinari. Draganina ekipa je lako došla do samog prevoja Deščani kladenac dugog oko 2,5 km, ali sa sigurnošću nisu mogli odrediti tačna mesta bivše carinarnice ili karaule. Jednostavno nema na prvi pogled vidljivih tragova. Usled čestih ratnih rušenja i zapuštenosti sve je uraslo, pa je potrebno neko stručno istraživanje. Na tom putu su upali i u šumu, gde su videli i tragove migranata.

Tako da danas carinarnica Deščani Kladenac postoji samo na retkim starim razglednicama i u istorijskim knjigama. Oni koji pamte carinarnicu nisu više među živima, a retko je ko od njihovih potomaka čuo da je ikada i postojala. Ovaj tekst je prilog kulturi sećanja da nove generacije bar delimično shvate kako su im preci nekada trgovali i ratovali.