DEVETOG marta 1991. održane su prve masovne demonstracije protiv Miloševićevog režima. Režim je uzdrman na kratko jer su ubrzo otvorena ratna polja na drugim terenima. Mnogi se i danas, 21 godinu kasnije, pitaju da li je sve moglo biti drugačije.

Prve velike demonstracije organizovao je Srpski pokret obnove. Lider SPO Vuk Drašković pozvao je 16. februara 1991. godine na proteste u Beogradu zbog propagandnog i huškačkog izveštavanja Televizije Beograd, tada prozvane TV Bastiljom.

„Juriš“ – komanda koju je tog 9. marta sa terase Narodnog pozorišta u Beogradu svojim pristalicama zadao Vuk Drašković ostaće zauvek zapamćena u novijoj srpskoj istoriji.

Drašković je danas pred oko 1.000 građana na beogradskom Trgu Republike istakao da dramatični obračun sa komunizmom, ratovima i izolacijom koji je počeo na demonstracijama 9. marta 1991. još nije gotov.

Milan Komnenić, koji je tog dana stajao zajedno sa Draškovićem na čuvenom balkonu, ranije je za B92 govorio da taj 9. mart pamti kao „blistav, ali neostvaren dan“.

9. mart je bio svetlost, far i svetionik koji je zablistao tog dana i koji je trebalo da ukaže na putanju kojom jedna zemlja treba da ide. Zato kapa dole pred 9. martom, jer je on učinio ono što se tada moglo učiniti. Problem je, međutim, sve ono što se zatim kasnije dogodilo“.

Više desetina hiljada ljudi izašlo je na ulice na poziv lidera SPO – tažili su da se smene čelni ljudi Televizije Beograd. Tražene su ostavke tadašnjeg direktora državne televizije Dušana Mitevića i urednika Slavka Budihne, Predraga Vitasa, Ivana Kriveca i Sergeja Šestakova.

Na to je predsednik Srbije Slobodan Milošević odgovorio represijom – vodeni topovi, konjica i gotovo 15. 000 policajaca bilo je tog dana na ulicama Beograda. Na kraju je na gradske ulice izašla i vojska – u tenkovima.

Tokom demonstracija na kojima je učestvovalo više desetina hiljada građana, poginuli su maturant Branivoj Milinović i policajac Nedeljko Kosović. Više stotina građana je povređeno.

Radio B92 i televizija Studio B bili su zabranjeni. Miloševićev zahtev za zabranu u delo je sproveo tadašnji ministar policije Radmilo Bogdanović.

Lider SPO-a Vuk Drašković i tadašnji potpredsednik SPO-a Jovan Marjanović su bili uhapšeni.

Narednog dana, 10. marta na Terazijskom platou okupile su se hiljade studenata koji su, pored ostavki čelnika državne televizije, tražili i ostavku ministra policije Radmila Bogdanovića i oslobađanje uhapšenih opozicionih lidera.

Skupština Srbije je ubrzo usvojila ostavke rukovodećih ličnosti RTV Beograd, a usvojena je i ostavka ministra Radmila Bogdanovića.
14. marta iz zatvora je bio pušten Vuk Drašković.

Neposredan povod za protest bio je komentar na državnoj televiziji 16. februara u kojem je Slavko Budihna optužio SPO da je produžena ruka „ustaškog“ hrvatskog režima.

Demonstracije su nakratko uzdrmale vlast tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.

Par meseci kasnije počeo je rat u bivšoj Jugoslaviji – prvo u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, ’92. u Bosni…Radio-televizija Srbije postala temelj, simbol i instrument Miloševićevog režima i vladajuće Socijalističke partije Srbije.

Izvor:B92/JUGMEDIA