Stavim lonac od pet, šest litara na šporet, napunim ga vodom, krompirom ili pasuljem sa malo mesa i to je ručak za moju porodicu. Hvala bogu svi su ješni i zdravi, pa sam zbog toga veoma srećna, iako nas siromaštvo opkolilo sa svih strana.

Ovako za Jugmediu priča Gorica, majka devetoro dece starih od 19 godina do 9 meseci. Gorica i njen suprug Rašo Veličković iz sela Retkocer, 13 kilometara od Medveđe prema planini su skoro na svake dve godine dobijali po jedno dete. „Pravili smo sirotinju“, smeškaju se.

U ovim krajevima od davnina se planiralo i rađalo mnogo dece, da ima i za vojsku i za svet i za roditelje, da naslede imovinu. Taj običaj je poslednjih decenija zaboravljen, pa i planinci iznad Medveđe ostaju sa po dvoje, najviše troje dece, ali Veličkovići su izuzetak.

„Iako je naše imovno stanje za plakanje, srce nam je puno, naše duše su bogate, pa nas je sramota da se žalimo, jer kada god se požalimo odmah usledi pitanje – a ko te je terao…?. Tako sam ja vremenom naučio da trpim i ćutim“, priča Rašo, glava porodice, invalid od rođena.

A stanje, uistinu jeste za plakanje. Na još zelenoj poljani ispod planinskih obronaka, iako je zima na pragu, stoji kuća zaleđena pri kraju 19. veka, zemljom i plevom punjena kovanica, sa dograđenom terasom u skorije vreme. Kroz nju duva promaja jer se pokrivač fasade davno odlepio, a ispod rupa do rupe.

„Duva promaja“, kaže jedno od mlađe dece.

U njoj je i pre vek i nešto raslo mnogo dece pored ognjišta u skovanim kućicama, onda kada su Obrenovići na brzinu naseljavali ove krajeve, graničare, jer je tu negde iznad brda još bitisalo otomansko carstvo.

„I ja sam imao mnogo braće i sestara, ali svi su otišli, raštrkali se po Srbiji. Ja sam opstao na imanju predaka, i to baš ja koji sam invalid s obema nogama od detinjstva. Tako se pogodilo“, veli Rašo, veseo čovek na čijem licu je težački život isklesao duboke bore.

„Ovde ljudi brzo stare šibani vetrom, mrazom i suncem tokom leta“, komentariše njegova supruga.

No, Rašina i Goričina deca su sada porasla pa mogu da pomažu na polju, iako redovno idu u školu dole u Medveđi i dobri su đaci.

Domaćinstvo raspolaže sa devet hektara zemlje, odnosno, livada i šuma, 5 krava i 15 ovaca. Poseje se i posadi ovde i kukuruz i pšenica, ali  na planini ništa ne uspeva, nema humusa.

„Šta da vam kažem, šumu smo posekli jer valjalo je od nečega živeti, travu kosimo da prehranimo goveda, pa kada ih prodamo više na njima zaradi nakupac nego mi što smo ih čuvali. Kada je leto sušno od kukuruza oberem samo talu. I tako….“, ne završava rečenicu otac devetoro dece.

I u ovoj kući u opštini Medveđa je glavni problem televizor. Jer de stari pokvario, a tamo u divljini nema druge zabave. Crkao je i bojler u improvizovanom kupatilu, ali tu se već nekako snalaze grejući vodu u loncu.

Već stasaloj deci nije prijatno što otac i majka pričaju o siromaštvu. Jedna od devojčica ima malo bolji telefon i sve vreme s ponosom gleda u njega. Dok fotografišemo skriva glavu, pristaje, ali ipak, se okereće dok grli onu malu decu.

„Istinu da vam kažem, mi ih učimo da svi odu odavde. Za nas je kasno, ali iz petnih žila ćemo se truditi da decu pošaljemo u svet jer u ovoj divljini nema života. Seljak ne može da živi do svog rada“, zaključuje Veličković.

Ipak, dok deca ne stasaju za svet valja dočekati i ispratiti surove zime u ovom planinskom kraju. Deca još spavaju na gvozdenim krevetima, takozvanim „mandracima“, garderobu dobijaju od rođaka iz Smedereva, hranu imaju, ali kroz kuću duva promaja i uvek je hladno.

Jednom su se baš ponadali da će se nešto lepo desiti u njihovim životima jer su se bili našli na spisku kod „Tamare u akciji“, ali im ova tv produkcija nije napravila novu kuću jer imanje nije podeljeno među braćom. I tako je propala prilika.

A devetoro dece i dalje raste bez televizora i spava u gvozdenim krevetima i živi u čatmari u 21. veku, u Srbiji koja se kao trudi da poveća natalitet.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva