Biti lekar danas znači raditi pod pritiskom, u uslovima hroničnog nedostatka kadra, sa obavezom da svakog pacijenta pogledaš kao da ti je prvi tog dana, iako si već odavno preko norme. A kada je lekar istovremeno i direktor zdravstvene ustanove, odgovornost se duplira: od njega se očekuje i da leči, i da organizuje sistem koji se često raspada pod teretom manjka ljudi, opreme i vremena. Na tom mestu nema pauze, nema predaha, i zato retko ko prihvata da vodi ustanovu i nosi celodnevnu smenu – jednu u ordinaci, drugu za stolom, treću kod kuće.

Direktorka Doma zdravlja u Vladičinom Hanu, dr Kristina Đorđević (43), ponovo je na čelu ustanove – drugi mandat sa pauzom od nešto više od dve godine. U ovoj kući zdravlja provela je 13 i po godina, radeći praktično sve: hitnu pomoć, pedijatriju, u Stubal, opštu medicinu, medicinu rada. Gde god je falilo lekara, ona je ulazila u smenu.

„Imamo deficit kadra i često radimo iznad norme. Ne svakodnevno, ali se dešava. Ja lično volim da budem sa pacijentima – to me drži u struci“, kaže ona. Do podne radi sa pacijentima, a od 12 do 15 časova obavlja direktorske poslove.

Majka je dvoje male dece – sin ima pet i po godine, ćerka dve i po. Suprug joj je takođe lekar, trenutno na specijalizaciji u opštoj bolnici Leskovac, pa se sve kućne obaveze uveče praktično dupliraju.

„Teško je uskladiti sve. Samo dobra organizacija. Ranije su mi roditelji mnogo pomagali, ali mi je otac sada bolestan“, priča Kristina.

Kaže da nije očekivala da je ponovo pozovu da vodi Dom zdravlja. „Dve i po godine nisam radila. Prijatno sam se iznenadila. Bila sam direktor i 2018. godine . tada sam, sa 36 godina, bila jedna od najmlađih direktorki“.

O kolektivu govori kratko: „Imamo i muškarce i žene. Na mene reaguju odlično. Ranije, kad sam tek počela, bilo je komentara – mlada je, neiskusna. Uvek postoji taj jaz. Mada, kažu da je teže raditi sa ženama  tvrdoglavije su i upornije“, priča dokto Kristina, žena koja u najboljim godina i sa iskustvom ima i znaje i energiju da iznese ceo teret.

I glavna sestra je žena. „Odlično funkcionišemo“, dodaje.

Zašto mnoge žene izbegavaju direktorske pozicije?

„Zato što je odgovornost velika. Direktor je stalno na meti – slušaš svakakve komentare, sve se gleda pod lupom. A drugi razlog su obaveze kod kuće. Žena je stub porodice. Direktor ne radi samo u ustanovi . taj posao nosiš i kući.“

Zbog simptoma gripa, koji se čuje u njenom glasu i u kašlju, razgovor smo prekinule ranije nego što je planirano, ali i u kratkom razgovoru ostaje jasno: teret dvostruke uloge – lekara i direktora – u Vladičinom Hanu i danas najviše nose žene. A one, uprkos svemu, rade tiho, bez mnogo reči, i drže sistem da ne padne.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vladičin Han. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.