Vladan Stojković master učitelj iz Vranja ima trideset i pet godina i veliko iskustvo u inkluzivnom obrazovanju, a svoju karijeru u ovom obrazovnom procesu započeo je kao lični asistent deteta sa Daunovim sindromom u Osnovnoj školi “Radoje Domanović”, koja je prva započela sa sprovođenjem inkluzivnog obrazovanja.

Kada je prihvatio ovaj posao on nije znao šta ga tamo čeka. Niko u školi to nije znao da mu kaže jer i oni nisu imali nikakvog iskustva i otuda je on imao veliku tremu kada se susreo sa dečakom kome je bio dodeljen kao asistent.

“Ne zna se ko je od nas dvojice u tom trenutku bio uplašeniji. On nije bio navikao na ovakvu vrstu kontakta sa ljudima, a nisam ni ja znao kako da mu priđem. Bilo nam je potrebno dobrih mesec dana da se priviknemo jedno na drugo”, priča Vladan.

U početku je dečak bio, kaže, veoma agresivan prema njemu, ali i prema drugim učenicima u razredu. Gađao ih je gumicom, bojicama i olovkom. Iz učiteljicine tašne uzimao je novčanik, ključeve, šminku…

“Ona je mnogo puta  kući otišla vez ključeva od stana. Na njegovu agresivnost odgovarao sam zabranama i to je urodilo plodom”, priseća se Vladan.

Te zabrane su se mahom odnosile na posete akvarijumu koji se u to vreme nalazio u nastavničkoj kancelariji ove škole, kao i odlazak u kabinet pedagoga škole Danijele Rusimović.

Dečak je Danijelu naprosto obožavao jer je ona umela da komunicira sa njim. I dok bi on u njenom kabinetu slagao slagalicu i kuckao nešto na njenoj tastaturi, ona je sa Vladanom i dečakovom učiteljicom, uz znanje roditelja pravila nastavni program u skladu sa njegovim mogućnostima.

“Takav način rada urodio je plodom i dečak je vrlo brzo naučio da broji do deset, razlikuje boje i godišnja doba. Naučio je da učiteljicu oslovljava sa učiteljice i više je nije zvao po imenu”, objašnjava ovaj učitelj.

Stisak ruke kao znak prijateljstva

Vremenom su njih dvojica postali pravi prijatelji. Koliko je značio ovom dečaku, Vladan je shvatio kada mu je na ulici, dok je išao u pratnji tetke, prišao sam i uhvatio ga za ruku, poklonivši mu na taj način svoje poverenje.

Taj stisak ruke Vladan će zasigurno pamtiti čitavog života. On je za njega u isto vreme bio i nagrada za trud koji je uložio radeći sa njim.

Vladan se svom poslu predavao na isti način i kada je postavljen za pratioca dvoje dece sa autizmom koja su pohađala Školu za osnovno i srednje obrazovanje “Vule Antić”, specijalizovanu za školovanje dece sa smetnjama u razvoju. Iskustvo koje je stekao radeći sa njima sada uveliko koristi u radu sa autstičnim dečakom kome je više od tri meseca pedagoški asistent i pratilac u Osnovnoj školi “Dositej Obradović” .

Kada je upoznao ovog dečaka on je već znao da čita i piše tako da mu je to znatno olakšalo rad sa njim.

“On sada pohađa peti razred i nastava je za njega još složenija od one koju je imao od prvog do četvrtog razreda. Imajući to u vidu trudim se zajedno sa predmetnim nastavnikom i njegovim roditeljima da gradivo prilagodimo njegovim mogućnostima. On nema razvijeno apstraktno mišljenje tako da mu je veoma teško da savlada materiju iz predmeta poput hemije, od recimo matematike gde sve može da se pokaže na konkretnom primeru. Iako sve to zahteva jedan mukotrpan rad, svi mi koji radimo sa njim, zajedno sa roditeljima, ne odustajemo od zacrtanog cilja”, kaže Stojković.

Dodaje da je ovaj dečak pun potencijala i da je pravo je zadovoljstvo raditi sa njim.

“Za njega su rekli da neće progovoriti, on je progovorio, da neće svirati klavir, on svira klavir, da neće voziti bicikl, on vozi bicikl. Uradio je sve što je neko tamo rekao da neće da uradi, ”, objašnjava Vladan.

Kada priča o uspesima svog učenika, Vladanove oči zasijaju blistavim sjajem. Ono što je on postigao mukotrpnim radom, pre svega uz pomoć roditelja koji ga neizmerno vole i koji čine sve da njihovo dete spremno  zakorači u život, a kasnije sa učiteljem i nastavnicima je vredno divljenja.

Tom predivnom dečaku divi se i Vladan koji kada god se nađe pred nepremostivom životnom situacijom, uvek se seti uspeha svog učenika i krene napred.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Korak ka kompententnijoj inkuluziji“, sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministartsvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji jedodelio sredstva“