Kad god dođe u gradski park vremešni Vranjanac, Branislav Mitrović, postaje prava atrakcija za sve one svoje sugrađane koji se u tom trenutku tamo nađu. A čim za njim krene jato divljih golubova oni odmah povade svoje telefone i da slikom zabeleže taj magičan trenutak koji im on priređuje svakog jutra u isto vreme. Svi oni ostanu gotovo bez daha kada golubovi krenu da sleću na njegova ramena, glavu i ruke, gugučući usput i mašući meko svojim krilima.

To je Branislavu znak da su svi na okupu i da može da počne da ih hrani. Tada on iz džepa izvadi kesu sa njihovim omiljenim zrnevljem i u jednom potezu deo njenog sadržaja istrese na betonsku stazu parka koju golubovi za tili čas pokljucaju. A kada to urade oni se kao po komandi odmah dignu u vazduh i krenu za svojim dobročiniteljem čekajući da do kraja izruči sadržaj kese. Čim on to uradi, a oni sa staze pokupe poslednje bačeno zrno, oni se, na razočarenje prisutnih, odmah povuku u krošnje stoletnih drveća parka i ostaju u svoj golubji svet do novog hranjenja.

Branislav u vranjskom parku na ovaj način golubove hrani punih petnaest godina. Gotovo od trenutka kada je posle teške operacije u ovoj zelenoj oazi počeo da sprovodi svoje fizičke aktivnosti kako bi od bolesti što pre oporavio svoj iscrpljeni organizam.

U tome su mu znatno pomogli i sami golubovi svojom pozitivnom energijom na čemu im je on veoma zahvalan. Branislav svoje golubove nije ostavio bez hrane ni u vreme renoviranja gradskog parka. Iako ih je hranio van uobičajenog mesta oni su mu se svakog jutra odalizvali na poziv.