Ovih dana se glas mladih sve više i više čuje. Čuće se još više. Ljudi polako shvataju da mladi imaju svoje mišljenje, svoj glas i da imaju šta da kažu i da mogu da utiču na promene i poboljšanje stanja u državi”, ocenjuje u intervju Đorđija Ranđelović,učenica Gimnazije iz Leskovca i učesnica petodnevnog kampa na Vlasini u organizaciji Udruženja „I ja se pitam“. Intervju je vođen u okviru serijala emisija “Mladi u akciji”, a mladu aktivistkinju pitali smo o otuscima sa kampa.

“Ponela sam deo prijatne atmosphere. Kamp je bio lepo iskustvo kao i da je priroda, mirnoća i čist vazduh doprineo svemu tome, jer smo se iz zagađenom vazduha odjednom našli na svežem vazduhu.

Šta ste naučili na kampu?

Na ovom petodnevnom kampu imali smo priliku da čujemo i naučimo sve one stvari za koje do sada nismo mogli da čujemo u školama. Svi predavači su bili dobri, interaktivni sa jako dobrim pristupom, ali i zanimljivim temama koje su obrađivali. Atmosfera za druženje je bila zaista odlična. Utisci su fantastični. Na kampu smo obrađivali razne teme o pisanju projekata, što smatram da je vrlo važno, teme o građanskoj inicijativi, o mehanizmima donošenja odluka, kako mladi mogu da utiču na te mehanizme. Takođe smo imali radionice o medijima, gde smo naučili kako da napišemo dobru vest i ostalo što bi moglo da nam doprinese.

Koje su radionice bile zanimljive i šta ste na njima naučili?

Konkretno ne mogu da izdvojim sad radionice koje su onako bile najzanimljivije, mogu da kažem da su svi predavači dali deo sebe i da je bilo poprilično zanimljivo, a naučili smo razne stvari od pisanja projekata, donošenju odluka, čak i interaktivan princip skupštine, gde smo naučili kako radi skupština Srbije, naučili smo da prepoznamo lažne vesti iako ih ima puno, zatim naučili smo šta je aktivizam i šta je liderstvo kao i o lokalnim i globalnim zajednicama.

Na našem portalu je bila vest o projektu kako će, po vašem viđenju, izgledati Leskovac u 2030. godini. Na kom projektu je tovja grupa radila?

Moja grupa je radila na projektu „Trenutni problemi u Leskovcu“, gde smo mi trenutne probleme svrstali na jednu tablu koja bi se postavila na sam ulaz u grad da vi vidite šta vas čeka, nakon što vi stupite u Leskovac.

O kojim problemima je reč?

Nezaposlenosti mladih u Leskovcu bio jedan od problema, veliki broj odbijenica za vrtić, zatim da se više od polovine mladih izjasnilo da žele da napuste Leskovac, problem pristupanja kvalitetnoj medicinskoj nezi, ali i nebezbednost grada jer su se mnogi suočili sa nasiljem.

Zašto mladi žele da se isele iz Leskovca?

Mladi žele da se iseljavaju iz Leskovca konkretno zato što su poprilično zanemareni u gradu. Nikog ne zanima mišljenje mladih i nisu ispitani o tome. Nemaju mesta za druženje i pod ta mesta ne smatram kafiće i klubove, već je problem u tome što nemamo omladinsku zajednicu gde mladi mogu da se okupe i razmišljaju o tome kako bi oni mogli da doprinesu zajednici i ljudima koji žive u njoj. Leskovac ima samo Tehnološki fakultet i Visoku poslovnu školu, gde se dolazi do zaključka da nakon završene srednje škole mladi odlaze da studiraju u druge veće gradove u kojima mogu da dostignu uspehe i tamo ostanu.

Koje ste eventualne probleme možda izostavili na projektu na kome ste radili na radionici?

Fokusirali smo se na grad Leskovac. Kada kažemo grad Leskovac, mi mislimo na sva mesta koja pokriva opština jer to spada u grad Leskovac, a problem grada je taj što zanemaruje sela okolna. Ja smatram da bi grad bio dobar, jak i kvalitetan, on mora da ima dobra sela, ekonomski jaka i da se malo posveti njima. Kada se radi nešto, to se obično radi mimo meštana i njihovih potreba, a ako se grad Leskovac fokusira na svoje selo ono može privredno da doprinese gradu i njegovom budžetu i onda da se nastavi gradnja.

Ti živiš u Brestovcu, selu koje važi za najlepše u okolini Leskovca. Da li vi tamo imate mesto za izlazak?

Imamo jedan veliki park gde se konkretno mladi okupljaju i to je jedina znamenitost u Brestovcu, jedno zaštitno lice koje je zanemareno, pa se trudimo malo da ga osposobimo. Takođe, imamo dva lokala gde je moguć izlazak. Problem je što nemamo neku kancelariju za mlade u kojoj bi mi mogli da se okupljamo, eventualno razgovaramo o nekim problemima i o tome što bismo mi mogli lično da uradimo, ili radi druženja i nekih kvalitetnih igri i ostalog.

Gde tovja generacija provodi slobodno vreme? Da li posećujete bioskop, kulturne manifestacije ili uglavnom sedite kod kuće i učite?

Moja generacija provodi vreme po kafićima, barem što ja znam. Ovde je problem to što mi nemamo toliko kulturnih manifestacija u gradu, možda par na godišnjem nivou da mi možemo da odemo i da posetimo. Smatram da većinu mladih ne zanimaju kulturne manifestacije poput izložbe ili da odu do pozorišta.

Zbog čega su nezaintersovani?

Zbog društvenih mreža. Jer tamo prosto možeš da nađeš sve što ti odgovara, i mislim da oni smatraju da je to njima dovoljno, i mislim da je to do školstva, jer njihov je posao da oni njih motivišu, zainteresuju da oni to vide. Na primer, neka slika, zanimljiva predstava ili nešto istorijski, da posete muzej.

Da li mlade interesuju društveni i politički događaji u Leskovcu?

Manje više mislim da to mlade ne zanima, ali sam upoznala dosta mlađih ljudi koji su zainteresovani o političkim odlukama u gradu, ili za kulturne manifestacije. Na primer ja sam učestvovala na jednom književnom festivalu. Bez obzira što je više bilo starijeg stanovništva upoznala sam i dosta mlađih osoba koje su se zainteresovale da čuju nešto iz direktnih ruku, od pisaca tih knjiga. Tako da mislim da su mladi podeljeni na te dve strane, na one kojih uopšte ne zanima i na one koji zapravo žele da učestvuju u nečemu.

Gde se informišete o događajima? Da li su to društvene mreže ili portali?

Uglavnom su to društvene mreže. One su nekako najzastupljenije, većina ljudi najviše vremena provodi na svom telefonu, telefon je uglavnom uvek tu sa nama. Kada uđemo na društvene mreže uvek možemo da saznamo nešto novo. Smatram da se većina starijeg stanovništva informiše preko medija, vesti, televizija, novine se sad više i ne čitaju, tako da se lično moja generacija informiše preko društvenih mreža.

Kao što si malopre napomenula, tokom kampa ste radili na radionici o medijima. Ko je bio vaš predavač?

Predavač je bila Emilija Mladenović, mogu da kažem da nam je s njom bila nekako najopuštenija atmosfera. Stvarno nam je prenela i veliko znanje. Na primer, o tome se uopšte ne priča u školi niti bilo gde, malo nešto na času srpskog jezika i književnosti na temu kako napisati vest. Ona je bila interaktivna sa nama, na bilo koje naše pitanje ona je imala odgovor, potrudila se da nam prenesesvo to znanje, kao na primer: kako prepoznati lažne vesti, kako da nas neko ne prevari preko inteneta? I, stvarno mogu da kažem da nam je bilo odlično i da smo mnogo toga naučili.

Da li posle njene radionice čitate portale?

Ja lično da. Krenula sam da čitam portale, za ostale stvarno ne znam. Ali nekako sa portala imamo prve vesti, opširnije. Tako da proširila mi je vidike što se tiče portala.

Rečeno mi je da si bila jedan od lidera na kampu. Da li se osećaš kao lider i da li se aktivno baviš aktivizmom?

Da li se ja osećam lično kao lider ne znam, neke osobine možda pronalazim u sebi, ali smatram da bi bilo mnogo licemerno da sad ja dođem i kažem ja sam lider. Da, aktivno se bavim aktivizmom još od malih nogu, bukvalno možda još od prvog osnovne sam baš aktivna. Mi inače imamo omladinsku grupu u Brestovcu, pri udruženju “Ovde ostajem”, gde mi snimamo humoristične skečeve i kroz njih pokušavamo da ukažemo lokalnoj zajednici koji su to problemi u našem selu. Za sada uspevamo u tome. Čini mi se da smo krenuli nekako da uzdižemo Brestovac na bolje.

Koliko su mladi voljni da menjaju svoje okruženje?

Misllim da to varira poprilično, što ja onako vidim. Većina njih i nije. Prosto nekako se klone toga. To na njih direkto ne utiče, bar oni tako smatraju, i onda ne zanima ih šta se dešava i da li će oni nešto da promene ili ne. Mada, postoji deo mladih koji su poprilično istrajni u tome da promene svoje mesto da bi ostali tu.

Zašto mladi ne glasaju na izborima?

Većina mladih nije uključena u politiku, u smislu da se ne informišu oko toga i ne zanima ih. Zato što, opet smatraju da njihov glas nema nikakav direktan uticaj na njihov život, bar oni koji mogu da glasaju preko 18. godina. Što se ovih mlađih tiče, nih to uopšte ne zanima, ali oni nemaju ni pravo za svoj glas.

Kako bi mogli drugi ljudi da čuju glas mladih?

Na primer, mladi bi mogli da se više angažuju i formiraju udruženje mladih, koje će zapravo mladi da formiraju za mlade, i da to udruženje, na primer, kroz pisanje projekata konkuriše i dobiju neka sredstva, koja mogu da ulože u zajednicu, I da pokrenu mnoge korisne akcije za svoje mesto.

Šta je to aktivizam, šta donosi i kako mladi mogu da se uključe u aktivizam?

Te emocije i taj adrenalin koji vas preplavi nakon neke akcije, da vi znate da ste doprineli nekom boljitku u vašem mestu, to je prosto neprocenjiv osećaj, i mislim da bilio koja osoba može to da potvrdi. To nešto što u sebi osetite to je neprocenjivo.

Da li drugi ljudi vide potencijal u mladima, kao u budućnost Srbije?

Trenutno, kada sagledamo situaciju, mislim da da, jer je trenutno sve na mladima ostalo, ali uglavnom kad je normalna situacija i baš ne. Većinski, stariji u datom momentu ne razmišljaju šta će biti sutra i da oni trebaju da oblikuju zapravo te mlade u nešto dobro da bi bilo bolje sutra, kada oni više nemaju mogućnosti da utiču na promene, zaklučuje mlada aktivistkina Đorđija Ranđelović.

U nastavku možete da čujete ceo intervju s Đorđijom Ranđelović: