Sindikalac u leskovačkoj fabrici Jura Leskovac, čiji su vlasnici Južnokorejci, danas je po drugi put izašao iz fabrike po naređenju poslodavca, uzdignute glave, ali ko zna kako mu je bilo u srcu jer se koliko sinoć radovao povratku, misleći da su pravda i država Srbija konačno pobedile, pa samim tim i on. Kaže da su ga kolege jutros u šest sati dočekale sa ushićenjem, ali ja nisam videla da ga je neko, sem jednog člana obezbeđenja, ispratio iz te fabrike. Bio je sam, na malom motoru.
Pored njega su prošle dve vesele radnice i sele u „letnjikovac“ da ispuše cigaretu. Pitala sam ih: Devojke znate li da su predsednika sindikata ponovo izbacili? Gledale su me kao da sam pala s Marsa. Na drugo pitanje da li znaju ko je Predrag Peđa Stojanović, sindikalac – pobegle su.
Da smo država u kojoj nema straha, danas bi se prva smena radnika Jure pobunila, zaustavila mašine i u najmanju ruku tražila od poslodavca objašnjenje zašto je Predragu uskraćeno pravo na rad, pa i na sindikalno delovanje i zašto se odluka države ne poštuje jer Ministarstvo rada je deo države Srbije.
Da nije straha, u domaćim i u stranim kompanijama bi se bez problema organizovali sindikati jer oni štite prava radnika, pa i onih veselih devojaka koje pobegoše od novinarskog pitanja.
Da nije straha, valjda je strah u pitanju jer neću da verujem u nešto drugo, Samostalni sindikat Leskovac, odnosno, njegovi čelnici su danas trebali da isprate Predraga Stojanovića do fabrike i još jedno dva sata sačekaju ishod. Da nije toga, predstavnici istog sindikata, koji, ruku na srce vrlo udobno žive, decenijama, pojavili bi se na konferenciji za novinare zajedno sa svojim kolegama iz Sindikata Metalaca pre dva meseca i da nije svega toga, ne bi se cenjkali oko ustupanja prostorija za pres konferencije.
Koliko god sam i sama bila skeptičan prema režimu komunista, pre svega zbog nedela koja su činili posle Drugog rata pa sve do kasnih šezdesetih, moram da se vratim u neke osamdesete godine prošloga veka kada je u pitanju delovanje sindikata.
Tih decenija stege su popustile, sindikalci postali faktor, pa su se pitali za sve i svašta, a bogami, znali su i da se pobune.
Sećam se jednog slučaja u sada propalom „Leteksu“. Jedan ne mnogo omiljeni vođa smene je na tada partijskom, ne sindikalnom, sastanku kritikovao rad poslovodstva, lošu organizaciju. Dobio je disciplinsku kaznu, odnosno, predlog da se kazni. Ali, morala je da bude formirana komisija koju su činila i dva člana sindikata. Nije im uspelo, nije dobio disciplinsku kaznu jer su predstavnici sindikata imali kontra-argumente. I ne samo to, pobunili su radnike. Radnici su zaustavljali mašine i danima po sat vreme protestovali u krugu fabrike.
„Mudri“ poslodavci su potom pribegli štosu pozivanja jednog po jednog radnika u kancelarije, na neku vrstu ispitavanja. Tražilo se, zapravo, da se o čoveku kaže nešto loše. Došla sam na red i ja. Iako je čovek prznica, a prznice ne volim, najpre sam se usprotivila „privođenju“ glasno da me čuju i oni pred upravnom zgradom. Imala sam samo 22 godine. Naravno da sam rekla da je čovek odličan vođa smene. Samo to i ništa više. Kada sam izlazila iz kancelarije, uske sa malim prozorom, zalupila sam vrata toliko snažno da se zatresla cela zgrada. I nisam se samo ja tako ponela u toj situaciji.
Doduše, imam bolna sećanja na taj isti sindikat i na radnike u tadašnjoj tekstilnoj industriji u Leskovcu kada su se početkom devedesetih godina po direktivi poslovodstva pravili protesti protiv opozicije, a posle studenata koji su u sutonu rata u bivšij SFRJ protestovali u Beogradu protiv nadolazećeg zla.
I danas, posle 28 godina iz glave mi ne izbija rečenica jedne intelektualke, doktorke, bar je trebalo da bude intelektualka, u opet propaloj fabrici „Zele Veljković“ koja je, iznervirana mojim kontraargumentima, u besu izgovorila rečenicu: „Studente treba sve pobiti“. Kasnije sam saznala da je i njeno dete u tom momentu bilo student. Ali, ljubav prema vođi bila je jača od ljubavi prema detetu, ocu, majci… Pa i Titu smo pevali pesmice da najviše njega volimo.
Rezulat tolike ljubavi prema režimu i prema poslovodstvu: Propale fabrike, kapital pretočen iz društvenih preduzeća u privatne džepove, a radnici na ulicama.
I to je tako svuda kada se umeša politika i kada se preko medija manipuliše masama, pa zato želim da više pamtim ono sindikalno delovanje osmadesetih nego masovne podrške radnika jednom zlom režimu, a predvođenih sindikalnim čelnicima.
Zašto danas u surovom srpskom kapitalizmu nemamo sindikate?
Na ovo pitanje trebaju da odgovore mnogo mudriji od mene, ali moje skromno mišljenje je da su se svi režimi posle pada onog zlog dodvoravali kapitalu i kapitalistima na uštrb radnika u koje se kunu, posebno pred izbore.
Istina je da bez kapitalista nema ni radnih mesta, ali je istina da kapitalisti ne mogu da se bogate bez radnika, posebno u Srbiji gde su zarade najniže u regonu. Interes je da investitora bude što više, da se odlepimo sa dna, da se masovna iseljavanja zaustave, da se povećava bruto nacionalni dohodak i da se sa tim malim platima preživljava.
No, da li je inters da radnik bude ponižavan i omalovažavan, da pada u nesvet radeći subotom i nedeljom, da li je inters države da imamo nezadovoljne, obzveređene i bolesne ljude?. Mislim da nije. A da se ne osećaju tako ne bi bilo ni masovnih seoba. Sele se, naravno, i zbog bednih zarada.
Svega ovoga ne bilo da država Srbija nije dozvolila. Da je uslov, na primer, pri sklapanju svakog ugovora obaveza poslodavaca da ne sprečava delovanje sindikata i ako ga sprečava da „popije“ debelu kaznu, ne jednu nego iz meseca u mesec. Ali država to neće učiniti, država se poziva na pozitivno sindikalno zakonodavstvo i jeste u pravu. U Ustavu piše da je pravo na organizovanje sindikata slobodno.
No, kada već država neće da natera poslodavca da poštuje domaće zakone, to mora neko umesto nje da učini, a to su oni potlačeni i oni hrabri kao što je Predrag Peđa Stojanović, sindikalac koji rizukujući svoje zdravlje uporno ne odustaje od svojih i prava radnika na sindikalno orgaizovanje.
Period između dva velika svetska rata danas doživljamo, bar mi u Leskovcu, kao zlatno doba. I ono jeste bilo jer smo imali najjaču industriju na Balkanu, grad se od turske kasabe transformisao u evropski, društveni i kulturni život je cvetao.
No, priznaćemo, iza te fasade krilo se, takođe, izrabljivanje radnika koji su od svojih zarada živeli bedno. Međutim, generacije koje su prošle golgotu Prvog rata, nisu se plašile moćnika pa su formirale sindikate od kojih su se gazdama tresle gaće. Sećam se svog razgovaora sa ćerkom najvećeg akcionara propalog „Zele Veljkovića“.
„Moj otac bi dan pre sastanka sa Kostom Stamenkovićem, a Kosta je bio sindikalni vođa u Leskovcu, celu noć s brojanicama šetao od jednog do drugog zida. Imao je strah od njega jer Kosta je bio rečit i nepokolebljiv čovek“, ispričala mi je davno sada već pokojna ćerka nekadašnjeg kapitaliste, ona što je pretekla od savezničkog bombardovanja Leskovca.
Danas se od sindikata i sindikalaca nikome ne trese ni vlas kose a kamoli gaće, danas se sa njima poigravaju, danas ih ne podržavaju ni oni čija prava pokušavaju da brane, danas se sindikalnim poslovima bave samo oni najhrabriji, čija borba liči na donkihotovsku.
I ako se ovako nastavi, a nema naznaka da će biti bolje, onda će na red, kao Peđa danas, doći svako ko se pobuni zbog neplaćenog prekovremenog rada, zbog loših uslova rada, zbog dranja lidera, zbog ponižavanja i omalovažavanja.
A tada neće imati ko da ih brani, sindikat će biti daleka prošlost, a niko ne grantuje da ni novinari neće zaćutati. Tada neće smeti da podignu ni glavu ni pesnicu, kao robovi!
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Gospodjo urednice Ivanovic, kapa dole i naklon do zemlje za ovako dobar tekst koji pogadja objektivno sustinu naseg problema kao drustva.
Sindikati su zlo, odnosno sitna interesna grupacija koja se organizuje u cilju ličnih interesa. Povezani su drugarskim ili čak rodbinskim vezama u članove odbora i uglavnom su mimo Statuta ili su statute promenili kako bi ih usladili i prilagodili svom dužem bitisanju na funkcijama u sindikatima. Za najveće uspehe u karijeri sindikaliste smatraju zapošljavanje članova svoje porodice i bližih. Fondove solidarnosti koriste po svim mogućim članovima, i više puta u toku godine. Gospodu iz Samostalnog sindikata pitati kojim rezultatima su tu gde jesu već dvadeset (i neku) godinu, a obojica su se tu uhlebili iz preduzeća koja su u to vreme „nestajala“. Ako se dobro sećam Mesokombinat i Rul, oprostite ako grešim.
Draga Milice,
Rob je osoba koja mora da radi bez nadoknade i nema slobodu kretanja. Radnici u fabrikama su potpuno slobodni da napuste radno mesto i nadju posao koji im odogovara. Da li se zakon krši nije zadužen ovaj gospodin da procenjuje. On nije heroj nego neradnik zbog koga su u opasnosti mnoga radna mesta. Pa kako ga nije sramota da ide kod nekog ko ga ne želi? Da li bi ste vi ovog doveli da vam okreči stan, pogodili dnevnicu, a on krene da buni druge radnike i da okolo priča sve najgore o vama? A posao ne uradi ali dnevnicu traži? Ne bi ste naravno, ali od Yure tražite da plati. Zašto tražite od Yure ono što niko od vas ne bi pristao privatno? Milice rad je na tržištu i više niko ne može naterati bilo koga da plati više. Kome se ne svidja neka traži bolji posao. Ako ne može da nadje žao nam je najsiromašnija smo zemlja Evrope, za to smo se borili. U fabrikama se radi, ne organizuju se Sindikati. Sindikati se organizuju van fabrike, a radnici mogu da se učlanjuju i to je slobodno. Ova priča je štetna, jadna i bedna, neće dovesti do nikakvog boljitka za radnike, ovaj se proslavio i jedino je za njegovu promociju dobro. Za sve druge je gubitak.
Draga Vuski vi nemate dve blage veze sa stvarnoscu pojeli ste sendvic pobegli ste od motike iz nekog sela i sve vam je lepo. Prvo sindikat mora da postoji ali ne samostalni jer on brani interese vlade mada on i nepostoji u Leskovcu jer imaju jednu kancelariju kao kafanu gde se pije i nista ne radi ali formiranje sindikata znaci da neko mora da zastiti radnika od stranog poslodavca i domacih dupelisca kao sto su menadzeri. Poslodavac ne moze da radi mimo zakona nase drzave mora da ih postuje i zato ne pisite ovakve gluposti da bi ste se nekom dodvoravali ili da postanete domaci dupelisci
Vuski zlato botovsko, ne gine ti rad u Yuri, uskoro! Opstinske jasle ce ti uzeti neko drugi. Spremi se da radis i da ne kukas, leganje u opstinske zute fotelje se zavrsava za tebe i tebi slicnima. I ne brini se, nece Yura i Aptiv nigde da odu, radicete vi clanovi Sns-a iz opstine i pitacete, mozete li da radite 16 sati, sedam dana u nedelji. Ako moze Bosanac iz Bugojna da radi 24 sati dnevno, mozete i vi.
Poštovani, dugo godina sam sindkalni aktivista, mogu da se složim sa mnogim stvarima ali ovako to ide:
1. Osnovna uloga sindikata je da putem socijalnog dijaloga dođu do prihvatljivog kako se kaže socijalnog rešenja i za zaposlene i za poslodavca (čitaj Kolektivni Ugovor) u skladu sa Zaknom o radu, MOR-u i drugim aktima.
2. Na primeni ugovorenih odredbi Zakona o radu i Kolektivnog ugovora je odgovornost i obaveza poslodavca, sindikati imaju samo samo kontrolnu funkciju (poštuje se ili ne poštuje Zakon o radu i Kolektivni ugovor ukoliko ga ima).
3. Na državi je da represivnim merama preko Inspekcije za rad i ostalih organa vlasti da ispituje i utvrđuje Zakonitost poslodavca u postupanju prema zaposlenim, zloputorebe Zakona o radu i dr.
4. Na kraju zaposleni mogu svoja prava koja su Zakonom o radu predviđena ili Kolektivnim ugovorom ugovorena, da ostvare putem SUDA.
5. Niko ne treba da se plaši prisustvo sindikata u firmama jer sindikati nemaju fukciju batinaša već su spona između tržište rada i tržište kapitala, vođenjem aktivnog socijalnog programa i zaštitom prava zaposlenih putem pregovaranja jer kao kaže ona narodna Zadovoljan radnik – Zadovoljan i gazda.
6. Bilo, prošlo i neponovilo se kada su sindikati bili za polutke, jeftine odbore, robe na rate i drugo, osnovni zadatak sindikalnih aktivista je da svojim delovanjem posreduju između poslodavaca i zaposlene a sve u interesu preduzeća u kome sa jedne strane je poslodavac koji hoće više da zaradi a sa druge strane zaposleni koji takođe hoće da više zaradi.
7. Sindikat nije državni organ, nema silu, nema miliciju, Inspekciju i dr, samo poštenje i dobra volja kod poslodavca ukoliko želi da uredi obaveze kao i prva zaposlenih to uradi preko sindikata.
8. Zadnja mera je kao što znate ŠTRAJK ali po mom iskustvu je avantura koja ne doprinosi zaštiti zaposlenih, samo Sindikati na nivou grana (komunalni, metalski….) koji organizuju Štrajk na nivou države, mogu da ostvare svoje zahteve (najbolji primer je Grčka svojim masovnim štrajkovima) ili preduzeća koja mogu da „uzdrmaju Vladu“ (EPS, Pošta, Prosveta).
Na kraju iluzorno je očekivati da Sindikat može da reši sve probleme trranzicije, kapitalizma, na građanima je da izborom svojih predstavnika u Vlasti – poslaničkim delovanjem istih, omoguće aktivniju ulogu Sindikata koji je ako smem da primetim samo kada su tom zaposlenom povređena prva moćan za druge zaposlene se to ne tiće, masovnost u sindikalnom delovanju je uspeh za bolja prava zaposlenih uvažavajući interes poslodavca sa druge strane.
Nadam se da sam objasnio neke nedoumice koje trenutno vladaju šta je Sindikat i šta može a šta ne može.
Pozdrav