Postoji jedno mesto pod krovom, gde svet staje da predahne, a srce kuće zakuca snažnije čim stignu oni koji se vole. To nije običan sprat. To je doček koji se pamti, uteha koja ne traži reči i pamćenje koje živi u svakom mirisu, šolji kafe i ostavljenom peškiru. Tamo se ne broje dani, već povratci.

Sprat koji čeka

Na jugu, pod krošnjama koje mirišu na detinjstvo u proleću, nalazi se kuća čije stepenice znaju više imena nego telefonski imenik. Nije ta kuća velika ni luksuzna, ali ima sprat koji diše kao srce. Sprat koji čeka. Leskovac.

Sve počinje zvukom automobila. Nema trube. Nema zvona. Samo tiho zatvaranje vrata – jer on, domaćin, već stoji u dvorištu. Godinama je to njegova tiha uloga – da prvi dočeka. Da pruži ruku. Da iz prtljažnika uzme kofere, i iz očiju pročita umor, radost, nedostajanje.

Gosti nikad ne dolaze iz blizine. Niko ne stiže taksijem iz susedstva. Dolaze sa mapama sveta i svojim pričama – iz Amsterdama, iz Amerike, iz Beograda, iz Niša, ali i sa drugog kraja ovog grada na jugu, kao da se putuje nedeljama. Dolaze iz života. I svi, baš svi, znaju da ih na spratu čeka nešto više od kreveta i jastuka.

Čeka ih tišina koja ne guši. Čeka ih i jedini luksuz – kada sa đakuzi, koji niko ne koristi, ali svi vole da znaju da je tu. Čeka ih miris lavande iz ormana, činija sa sezonskim voćem na stolu i pun frižider ohlađenog pića. Čeka ih sloboda – da budu svoji, a voljeni.

U toj kući postoji pravilo: Prvih dana – domaćica kuva. Posle – sloboda. Ali u tim jelima ima nešto što se ne može kupiti – začin od prisnosti. Svaka supa ima priču, svaka pita je podsećanje, svaki doručak – razgovor koji traje godinama.

Sprat se ne zaključava. Nema potrebe. Jer svi koji dolaze – već imaju ključ u srcu.

A kada nema gostiju – sprat ćuti.

Ćuti i bračni par. Ne odlazi iz prizemlja na sprat, sve dok se ponovo ne navikne na tišinu, ponovo nauči da sam provodi večeri ispred kuće, sve dok ne omekša tuga zbog odlazaka. A onda se penju polako dugačkim stepenicama sa držačima za ruke, kao da na nogama nose tegove, ne zbog nemoći, već odlažuči susret sa zaostalim mirisima i nekom zaboravljenom čarapom, ili ispalom tokom pakovanja kofera pri odlasku. Kao da taj prostrani sprat sa mnoštvom prozora i vrata, ne osećaju kao svoj. Jer, to je njihovo.

Taj sprat je utočište, scena, zaklon i slavlje.

Tamo se spremaju ispiti i pišu priče. Tamo se slavi Nova godina, rođendani, stižu pokloni i smeh. Sprat živi samo kad su oni tu. Tada svetli svaki ćošak, odzvanja svaki zid. On se ne raduje domaćinama – on čeka njih.

Kad stignu moji

Dok svi spavaju ili tek ustaju, ona već peva po kuhinji. Doručak se sprema, prave se planovi za ručak i laganu večeru uz rezgovor do ponoći. Ne zna ni da li su krenuli – ali zna da jesu. I sve u njoj postaje čekanje. Voli neizvesnost. Onaj sprat gore nije još osvetljen, ali u njoj svetli svaka sijalica radosti.

Čuje se auto. On je, posle celodnevnog košenja travnjaka i postavljanje jednu od garnitura za sedenje, već u dvorištu, na kapiji. Ona se spušta niz one četiri stepenice koje vode u dvorište, ali nikad ne trči, već zastane nekoliko koraka dalje. Taj trenutak, kada ih vidi, posle mesec, godinu ili više godina, ona otvara srce i posmtra ih sa ljubavi. Gleda ih i upija im lica. Da li su nas meseci promenili? Da li nas je godina načela? A onda – zagrljaj. I sve nestaje. Godine se brišu u toplini tela koje poznaje disanje.

I pije se kafa i po koja čašica rakije, flaša piva. Na isti način kao da su je juče pili. Noći su duge, posle duže večere. Teško je rastati se, završiti rečenicu, podeliti emocije… Svake godine isto, a ipak – sasvim drukčije. Za razliku od pre dve i po decenije, u pričama su sada njihova deca – njihove dileme, njihovi uspesi, njihove tuge. Ali ni sebe ne zaboravljaju. O, ne.

Uz vino, žene pričaju i o modi i o knjigama, pišu listu novih srpskih naslova: Ti više voliš bestselere, ja kvalitet, često se čuje ista rečenica kroz godine. Ili je obrnuto? Važno je da se čitaju priče.

Leskovac leti zna da bude svet. Šetnje kroz noć, restorani s terasama, mirisi jela i pesme u daljini. Domaćici su ti izlasci s gostima sa sprata bezmalo jedini noćni, jer se oni poslovni ne računaju. Tu je srećna. Živa. Mirna. Zaboravlja na vreme i posao.

Ali onda dođe kraj. Odlasci je mrve. Tuga se polako uvlači tri dana pre nego će koferi sići niz one dugačke i strme stepenice.

Za to vreme, skuplja njih u sebi kao da će ih izgubiti. I kad odu, preispituje se: Jesam li ih dovoljno stegla? Jesam li upamtila miris kose mog „američkog sina“, mojih unukica, mojih junaka? Pogled moje sestre? Osmeh moje drugarice?

Zato ne ide odmah na sprat. Jer tamo još stoje njihovi tragovi. I dok traje ta tišina – ona je još sa njima. I boli je što posle dan-dva, na Viberu stigne štura poruka: “Stigli smo, let je bio naporan”, ili što se ovi s drugog kraja grada ne jave.

Vrata koja se ne zaključavaju

Postoji ključ na ulaznim sprtanim vratima. Naravno da postoji. Umešno zakačen sa spoljne strane, sav sjajan od sunca i vetra. Ali on nije tu da spreči, već da pošalje poruku: „Ako baš moraš, možeš da zaključaš. Ali kod dvoje domaćina na čekanju, se vrata uvek otvaraju.

Taj sprat, i ta vrata, znaju stotine dolazaka i odlazaka. Niko još nije stigao pred njih da pozvoni. Samo da uđe. Jer ključ nije ni potreban kad si već pozvan srcem.

Vrata tog sprata, ne pamti se da su ikada zaškripelela. Otvaraju se uvek isto – sa nekom mekoćom, kao da znaju da unutra ide neko važan. A i ide. I nije važno da li dolazi iz Holandije, Amerike, Beograda ili sa kraja grada. Kad se vrata otvore, svet ulazi. A kad se zatvore – toplina ostane unutra. I čeka.

Ključ? Tu je. Reda radi. Ali prava vrata – nikad nisu bila zaključana.

Sprat je trenutno prazan. Tužan, iako cveće cveta u saksijama na prozorima. Mirisi onih što se čekaju, isparili su.

Tišina u prostranoj kući para uši. Kroz otvoren prozor mešaju su mirisi rascvetale bašte i tek pokošene trave. Pluća se pune svežinom. Iz televizora glasan govor. Namerno. Da se ne čuje tišina sa sprata.