Reke koje se sa svojim pritokama ulivaju u Južnu moravu, a za čije održavanje su zadužene lokalne samouprave, sve liče jedna na drugu i  zejednički imenitelj im je reč – KATASTROFA, zaključak je svih relevantnih sagovornika u dokumentarom filmu “Ubijene reke” koji je sinoć premijerno prikazan na društvenim mrežama.

Nažalost, u ovom kraju Srbije ekološki su nezagađena samo izvorišta u nedostupnim planinskim krajevima, o čemu svedoči oko 150 pritoka Južne, odnosno, Tužne Morave, kako je poslednjih godina nazivaju ekolozi zbog njene velike zagađenosti.

“Mnogo će vode proteći dok se neko stvarno ne zauzme i kaže da od danas moramo stvarno da uređujemo ove reke. Čim napustite centralno gradsko jezgro, u kojem su reke ograđene kejom, naići ćete na užas!”, tvrdi  Slobodan Marković, direktor niške “Vodoprivrede” i privrednog društva Erozija, jedan od sagovornika ovog filma.

KAKO SMO SNIMALI FILM

“Ubijene reke” snimane su na više lokacija u celoj Južnoj Srbiji od Leskovca, preko Lebana, Pirota i Vranja, do Niša.

U traženju najtužnijih i najjezivijih lokacija, pored naših novinara učestvovali su i predstavnici ekoloških udruženja, ribari, predstavnici civilnog sektora, ali i lokalnih samouprava.

Priču o katastrofalnom stanju koje su zabeležile naše kamere donosi vam kao narrator glumac i direktor leskovačkog Narodnog pozorišta Stanislav Grujić.

KATASTROFA

Veterenica, leva pritoka Južne Morave na kojoj leži grad Leskovac prljavija je danas nego pre 30 godina u vreme razvijene tekstilne, hemijske i metalske industrije. Šta više, ekolozi i ribari kažu da je ona – mrtva reka.  

Vranjska i Sobinska reka u svom beživotnom toku nose otpad, fekalije, hemikalije i neprijatne mirise. Po svom sastavu bliže su kakvom hemijskom sredstvu nego vodi. Nišava je je najduža pritoka Južne Morave. Sa brojnim sopstvenim pritokama povezuje gradove Niš i Pirot i varoši: Dimitrovgrad Belu Palanku i Nišku Banju. Uređene obale i čista korita u užim centrima ovih gradskih mesta samo su privid jer kilometar, dva dalje, slike iste kao u Jablaničkom i Pčinjskom okrugu, a nadaležni rigorozniji u ocenama od samih ekologa.

“Voda i ekologija, ključne reči za zaštitu životne sredine, a naše vode su deponija. Tu nas kao društvo, kao državu, kao pojedince, čeka dug i naporan rad. I zato ćemo imati dva pravca delovanja u budućnosti. Jedan je donošenje zakona i regulative koje će sankcionisati na pravi način narušavanje životne sredine i narušavanje vodotokova; a sa druge strane, stalna borba i edukacija ljudi da kada prođu pored kontejnera u njega ubace otpad, a ne po rekama”, zaključuje direktor “Srbija vode” Goran Puzović.

Za primenu ekoloških evropskih standrda, jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju, potrebno je oko 15 milijardi evra i to je jedno od najskupljih poglavlja.

Mi možemo sagraditi kanalizacione kolektore i fabrike za prečišćavanje kanalizacije, ali ostaje problem deponija, pa ako se u tom smislu ne preduzmu hitne mere, naše generacije ostaće upamćene kao najveći zagađivači u ljudskoj istoriji, od kada postoji ljudska vrsta!

Milica Ivanović / Dragan Marinković

Film je snimljen uz finansijsku pomoć i podršku Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.