Deca čiji roditelji nemaju novac da im plate privatni smeštaj u Beogradu, ili da im kupe stan kao što čine „novobogataši“, pate se po studentskim domovima – leti na preko 40 stepeni, zimi na minus temperaturama.

Nisu svi domovi u lošem stanju, ali jedan u centru Beograda bez sumnje nosi „titulu“ doma strave i užasa. Reč je o domu u Ulici Mije Kovačevića kod Bogoslovije – Studentski dom „Karaburma“.

Student koji koristi dvokrevetnu sobu na 13. spratu kaže da mu se za tri godine „ogadio život“ u toj tesnoj sobici koju sam krpi selotejpom i sam kreči.

„Zgrada je napravljena sedamdesetih godina prošlog veka. A ima se utisak da od tada ništa u nju nije ulagano. Lift se stalno kvari pa do 13, odnosno 15. sprata moramo peške. Sobe se raspadaju. U pojedinim sobama otpada malter. Ja sam našu dva puta krečio, jednom i gletovao – sam, kako sam znao i umeo“.

Prozori koji „zevaju“, selotejp koji spašava život zimi

„Prozori su od onog prvobitnog aluminijuma koji ’zeva’ na sve strane. Ako preko zime ne zalepimo trake po obodima, smrzavamo se, jer kroz njih ulazi hladnoća, a vetar pomera zavese“.

Često nema tople vode. Najstrašnije je kad nema ni grejanja – a još strašnije je tokom kasnog proleća i leta.

„Letos sam morao da ostanem da učim. Temperatura je bila preko 40 u sobi. Jednog dana sam mislio da zovem Hitnu pomoć jer sam se gušio“, priča ovaj mladić, koji napominje da u Studentskom gradu na Novom Beogradu stanje nije ni približno ovako loše.

Lift koji se zapalio

Ne samo da se stari lift često kvari, već se ponekad u njemu zapale instalacije.

„Jednom je silazio lift sa buktinjom vatre. Prepao sam se. Mislio sam da neko gori unutra. Od straha sam dobio sedu vlas. Srećom, nije bilo nikoga“.

Upravnik doma je tu godinama. Naš sagovornik misli da je pri kraju drugog mandata.

„S njim se teško razgovara. Čovek sa neviđenom arogancijom. Uvek odgovara ’ne’ ili ’ne može’. Prestao sam da se žalim.“

Kažu da je prethodna generacija studenata pisala ministru, ali da odgovora nije bilo.

„Znate kako – ti domovi su država u državi. Upravi niko ništa ne može. Ili neće.“

Gde nestaje novac?

Student kaže da je čuo informaciju – od drugog upravnika – da Srbija izdvaja veliki novac za održavanje studentskih domova, pa mu nije jasno zašto se ovaj dom u centru Beograda uopšte ne održava.

Inače, studenti retko biraju dom – raspoređuju se po bodovnim listama. Ovaj student ima sve desetke, uz jednu devetku, koju planira da poništi.

Beograd je za nekoga beo – za nekog je – crn. A studenti koji prolaze ili su prošla kroz „Karaburmu“, možda će ovu našu prestonicu upamti kao crnu. Ma koliko dolazila iz provincije, to su najbolji studenti – nerzmaženi i očvrsli. A ne dolaze svi iz „vukojebine“ kako im se ponekada kaže, nego većina iz prelepih manjih gradova.

Ako upravik „Karaburme ne zna šta je normalno, da dođe i obiđe Dom studenata Leskovac.

Ono što najviše boli u čitavoj ovoj priči nije samo hladnoća na –20, ni vrućina na +40, ni lift koji se pali, ni prozor koji se lepi trakom.

Najviše boli to što u tim sobama živi najbolja deca Srbije.

Deca iz unutrašnjosti, koja nisu dobila stan na poklon, koja nemaju roditelje da im plate luksuz, koja nemaju ni „vezu“ ni privilegiju – nego samo glavu i rad.

Deca sa svim desetkama i ponekom devetkom. Deca koja ne izlaze iz biblioteka. Deca koja uče po cele noći, i kad se guše od vrućine i kad se smrzavaju od hladnoće. Deca koja bi sutra mogla da vode ovu državu – ako odluče da ostanu.

A ako ne ostanu – onda će graditi tuđe države, jer tamo znaju da se takva deca čuvaju.

I tu je sva tragedija Srbije u jednoj rečenici: Najbolje teramo od sebe, a najgore trpimo na vrhu.

U domovima po Beogradu ne žive problematični, lenji, nevaspitani. Tamo žive oni koji su iz malih mesta došli da postanu neko i nešto – a umesto podrške, dobili su sobe koje se raspadaju.

Ako država ne može da obezbedi normalan život deci koja je nose na leđima – onda problem nije u deci. Problem je u državi.