„Dosta ima miroljubivih pripovedaca, a ja nisam ni malo miroljubiv. Imam ostre zube, pa volim da ugrizem. A ko nasrne na mene, prosto mu bilo. Neka grize koliko hoce. Ne bojim se da ce mi pocepati nove pantalone“, ovako je po secanju Svetozara Corovica govorio o „genezi“ svog stvaralastva Radoje Domanovic, srpski satiricni pripovedač.

Srpski tip i karakter se traži ili kroz krvave ratove, sto potvrdjuje srpska istorija, ili kroz satiru, sto potvrdjuje Domanovićeva slika Srbije, punovažna od osnivanja države, u njegovo vreme i danas. U ovom smislu, suštinu otkriva jedan aforizam Vesne Dincic.

Naime, slikajuci vreme u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine, ona kaze: „Konacno smo dobili novu vlast. Bice pravo osvezenje za satiru.“ Aforizam je odgovor na nase pitanje kako i zasto cujemo i danas uzdah kao potrebu:„E, gde je Domanovic da ovo prikaze“, odnosno zasto mislimo da je zauvek medju Srbima!? Zato se danas, kada se ljudi srecu sa istim manama srpskog drustva i drzave, redovno i uvek obnavlja ta potreba da ga traze kao onoga ko je spoznao zlo koje traje!  Njegove pripovetke Vodja, Danga, Stradija. Marko Kraljevic drugi put medju Srbima, Razmisljanje jednog obicnog srpskog vola uvek deluju kao govori, iz perspektive besednicke kritike slike sveta i stvarnosti Srbije.

Radoje Domanovic rodjen je 16. februara 1873. godine u selu Ovsištu kod Kragujevca. Detinjstvo je proveo u susednom selu Jarušicima, gde je završio osnovnu skolu. Gimnaziju je zavrsio u Kragujevcu, a Veliku skolu u Beogradu.

Radojev otac Milos je otišao u učitelje i ženi se Persidom koja je bila u srodstvu sa Pavlom Cukićem, poznatim ustanikom i Karadjordjevim vojvodom. Radoje Domanović se 1895. godine zeni Natalijom, uciteljicom sa kojom je imao ćerku Danicu (1896 – 1956) i sinove Dragišu (rodjen 1902. godine, umro ubrzo po rodjenju) i Zorana (1905 – 1944).

Nastavnik po palankama

Proveo je u sluzbi nastavnika „srpskog jezika, literarnih oblika i istorije“ 43 meseca, i to u trima palankama jugoistocne Srbije – Pirotu, Vranju i Leskovcu.

Predavo u leskovačkoj gimnaziji, stanovao u Svetoilijskoj ulici

Domanovic je u Leskovac dosao iz Vranja 26. novembra 1896. godine. Tog dana Radoja su na zeleznickoj stanici sačekali nastavnici Gimnazije i odmah ga odveli u školu gde je primio dužnost. Stan su mu nasli negde u Svetoilijskoj ulici, danas neposredno iznad Poste. Domanović je na mestu nastavnika srpskog zamenio Petra J. Petrovica, zvanog Njegos mali, zato sto je pisao pesme. Na nastavnickoj sednici od 30. novembra 1896. godine Radoje Domanović dobio je časove srpskog jezika u prva tri razreda Leskovacke nize gimnazije, svega 14 casova nedeljno. Na istoj sednici mu je nalozeno da rukovodi Djackom knjiznicom. U toku prve skolske godine  zamenjivao je veroucitelja protu Komnenovica. Pored ovoga, isticao se u predavanju gimnastike u Leskovackoj gimnaziji u proleće skolske 1897/1898. godine.

Domanoviću je odgovarao narodni sport: bacanje kamena s ramena, trčanje, skakanje, borba protiv neprijatelja i slično.

Njegov rad u Dečijoj knjižnici išao je utvrdjenim putevima. Knjiznica je bila nedavno osnovana i imala je vrlo mali broj knjiga. Sam Domanovic je pokušavao da poveća broj knjiga, ali je sa time išlo vrlo tesko.

Poznato je da Leskovac u ovo vreme nema mnogo ni sluha ni zelje za knjigom. S toga je sproveo jednu širu akciju prikupljanja knjiga za Djacku knjiznicu. Sa učenicima starijih razreda je obilazio leskovačke bogatije porodice i tražio od njih pomoc, bilo u novcu, bilo u knjigama. Zna se da u to vreme nije imao nekog veceg uspeha.

Naredne skolske godine inventor knjiga Knjiznice narastao je za oko sezdesetak numera.

Pri svom odlasku iz Leskovca Radoje Domanovic je odneo sa sobom, bez obaveštenja direktora škole oko dvadesetak knjiga. Ove knige je vratio septembra 1902. godine, kada je ponovo otvorena Leskovacka gimnazija posle njenog zatvaranja 1898. godine.

Knjiznica je kao i sav gimnazijski inventor potpuno propala za vreme Prvog svetskog rata kada se u gimnazijskoj zgradi stacionirala bugarska vojska.

Voleo je svoj predmet – srpski jezik, a narocito „knjizevne oblike“ kako se tada zvala teorija knizevnosti, odnosno knjizevna estetika. Od disciplina istorije knjizevnosti zanosno je voleo narodnu usmenu knjizevnost.

U prilog tome ostala je zabelezena prica kada je Domanovic prozvao ucenika i pozvao ga da dodje ispred table. Tako se tada standardno radilo. Ucenik je stao pored table. Radoje ga je pogledao. Ucenik je bio vrlo visok i poreklom iz Crne Gore. Na sva pitanja nastavnika ucenik je cutao i gledao negde u suprotni ugao ucionice. Radoje Domanovic se tada obratio uceniku pitanjem:

„Oj bogati , Golemovic Djuro,

Sto si, jadan, mukom zamukao?

Sta sad mislis i cemu se nadas?“

Ucenik se zakasljao pa kao da je samo stihove ucio odgovori:

„Vidju velju da sam poginuo,

Da od cega nit o jada moga,

No od tvoje ljute gramatike“

Domanovic se nasmejao i nastavio:

„Evo tebi tri bijela dana

Da mi spremis srpsku gramatiku

Danas sreda, prekosutra petak,

U subotu mejdan dijelimo.

U nedelju nek kukaju majke,

Ili moja ili tvoja Djuro.“

Otpušten jer nije hteo da polaže državni ispit

Godine 1897. srpska vlada je započela izradu novog zakona o srednjim školama po kome je predvidjeno ukidanje desetak gimnazija u Srbiji. Tom prilikom su se imali otpustiti oni nastavnici iz državne službe koji nisu jos polozili državni ispit. Domanovic je to znao, ali se nije javio za polaganje profesorskog ispita.

Kada je 1898. godine zakon stupio na snagu 19. jula 1898. godine Radoje Domanovic je otpusten iz drzavne sluzbe. Tada je napustio Leskovac i vise se nikada u njega nije vracao.

Zbog politickih uverenja je proganjan, premestan i otpustan sa posla. Bio je clan Radikalne stranke. Posle pada režima kralja Aleksandra Obrenovica  u noći 28/29. maja 1903. godine, nezadovoljan promenama u zemlji, pokrece list „Stradija“, u kojem pokusava da se bori protiv mana novog rezima. Razocaran, odavao se boemskom nacinu zivota, mnogo je pio, i usamljen, ogorcen i siromasan umro je u 35. godini zivota, 17. avgusta 1908. godine u Beogradu.

Leskovčani su u znak secanja na Radoja Domanovica jednu svoju ulicu nazvali njegovim imenom, a početkom 60 – ih godina XX veka Narodna biblioteka u Leskovcu nosi naziv po nasem poznatom nastavniku, satiričaru, knjizevniku.

Iako u Srbiji sedam biblioteka i osam skola nose Domanovicevo ime, u zavicaju, izmedju mestana Ovsisišta gde je rodjen i seljaka iz Jarusića gde je ziveo ne postoji sloga. Otimajuci se o pisca, prvi su svojevremeno porucili drugima, kao da su hteli da dokazu vecitu neslogu i svadju po kojoj je satiricar sibao:

„Eto vama ostalih Domanovica, pa ih slavite koliko god i kako god hocete, a nama ostavite ovog jedinog koji je kod nas svet ugledao.“

Master istoricar Milan Z. Trajkovic