Između sela Donje i Gornje Brijanje u vreme turske vladavine postojalo je veliko jezero, koje je vremenom presušilo, a na tom mestu počela je da raste biljka Burjan. Ljudi su zatim počeli da naseljavaju zapadni deo i nazvali ga Gornji Burjan, a donji deo nazvan je Donji Burjan. Kako im se više nije dopadala ova reč, promenili su naziv u Brijanje.

Imena ovih sela su uglavnom predmet interesovanja ali i podsmeha mnogih ljudi koji prvi put čuju za njih, a pošto smo zahvaljujući pisanim dokumetnima i pričama koje se prenose s kolena na koleno otklonili tu nedomicu, zanimalo nas je kako meštani ovih sela žive i kakve probleme imaju, pa smo se tim povodom i uputili u Donje Brijanje da razgovaramo sa njima.

Selo Donje Brijanje je veliko selo, prirodne lepote, vrednih, poštenih i iskrenih ljudi i ne smeta im, kažu, što se pojedinci najsmeju kada čuju ime njihovog sela, jer se svojih korena nikada ne treba stideti.

Nevolje ovih meštana ne leže u imenu sela, već u tome što u 21. veku nemaju kanalizaciju, ni vodu, baš kao i njihovi susedi iz Međe.

„Najveći problemi meštana ovde su kanalizacija, voda, mi najgoru vodu imamo u okolini, izdvajali smo nekada doprinos još za Barje, to je još za vreme Tita bilo, ali taj doprinos je tako propao,ti koji su zavodili tada, koji su bili ovde odbornici, predstavnici mesne zajednice, oni su tu nešto smuvali, gde je to sada, bog mili zna“, priča nam Vitomir Stojilković koji već 70 godina živi u ovom selu.

Vodom se snabdevaju iz bunara, ali Vitomir kaže da je voda očajna i da nemaju nikoga kome bi se obratili.

„Evo ovi iz Gornjeg Brijanja, sva sela do nas odozgo imaju sprovedenu vodu, a mi i dalje nemamo. Kad su baš obilnije padavine dođe do poplavljenja, niko nas ne posećuje, nema sluha za nas, ovo je iznenađenje što ste i vi došli“, kaže Vitomir našem novinaru.

Dok razgovaramo sa Vitomirom, pored nas zastaje jedan momak iz sela, koji je pokušao da nam objasni da nema dozvole jer taj vod pripada Bojniku, mada tehnička mogućnost postoji, kao i da već znaju svi u gradu kakav problem imaju, ali da sve to stoji u mestu i da se ništa ne dešava.

„Bili su tu iz gradskog odbora i rekli su nam da iz Bojnika ne mogu da nam priključe, jer nije to ta opština, a mi se vodimo pod Leskovac, evo sad je voda stigla do Lipovice, e sad, obećano je 2025. godine da dođe kod nas, mi se iskreno nadamo“, rekao nam je ovaj mladić, koji nije želeo da otkrije svoje ime, niti da se fotografiše, da ne bi neko, kako kaže „uzeo za zlo“.

Pre samo nedelju dana, primarni cevovod iz Barja spojen je sa cevovodom iz pravca Brestovca, a direktor Javnog preduzeća Urbanizam i izgradnja Novica Nikolić najavio je tada da su stvoreni uslovi za ulaganje u sekundarnu vodovodnu mrežu, što znači da će 12 naseljenih mesta konačno dobiti vodu.

„Na kraju smo ogromnog posla, krak je stigao do Živkova, gde je počelo priključivanje domaćinstava. Isti posao nas čeka u Brestovcu, Pečenjevcu, Brejanovcu, Čifluku Razgojnskom, Čekminu, Lipovici, Kutlešu, Draškovcu, Međi, Šarlincu i Donjem Brijanju“, kazao je tada Nikolić.

Međutim, još jedan problem ovog sela je što se gase domaćinstva, jer svako ko može odlazi za boljim životom u neki drugi grad ili u neku drugu zemlju.

„Ljudi se niti doseljavalju, niti iseljavaju, gase se domaćinstva, ove mlađe generacije malo bolje žive, zaposle se u grad u ovim fabrikama ili kod privatnika, neki idu u građevinarstvo, svako se snalazi na svoj način, a mi stariji, penzioneri s minimalcima strah i trepet“, nastavlja da nam priča naš sagovornik Vitomir.

Njegov mlađi sugrađanin koji još uvek ne razmišlja da napusti svoj dom dodaje da su mladi mahom otišli u grad, na fakultete, u inostranstvo.

„Svi gledaju da se bave nekim privatnim poslom, da beže odavde, nema perpsekive za mlade. Nemamo ni adekvatno igralište gde mogu deca da se okupe, da se igraju i druže. Imamo taj fudbalski klub, tu se okupljamo vikednom i to je… „, ističe ovaj mladić, sležući ramenima.

U selu ima oko 500 domaćinstava, pet prodavnica, jedna osnova škola do 4. razreda, ambulanta, gvožđara i jedna radnja koja proizvodi stočnu hranu, a mišljenja su da bi im život bio im život bio lepši kada bi se renovirala hala, koja je nekada bila glavno mesto okupljanja svih generacija i u kojoj su se održavale razne manifestacije, a koja je sada u fazi raspadanja.

„Pamtim i dan danas kad sam bio u prvom razrede recitovao u toj hali. Eto to je nešto što bi mogli za nas da urade, pao je krov, samo zidovi još stoje, kada bi mogla ta hala da se renovira, da se sanira, da se otvori neki dom za tu omladinu, da se skupljaju tu, inače ovako uveče sednu u auto i odlaze po kafićima u gradu“, smatra deda Vitomir.

Ne vidi, dodaje, neki boljitak, jedino to što sami nekako zarade da malo sebe unapredimo, to je sve.

Jedino su, priča nam za kraj, međuljudski odnosi dobri, svi se druže, lepo žive i pomažu, a mladima iz ovog sela najlepše je, kažu, što su uspeli da sačuvaju tradiciju i običaje, naročito kada je vreme praznika.

„Lepo je jer je naše selo baš najveće ovde u okolini, kod nas je najlepše za praznike, kad je seoska slava, Nova godina, Božić, skupimo se svi dođu i oni koji su otišli tada se vrate svojim kućama, svi zajedno proslavimo. Negujemo tradiciju i običaje, to je nešto najvrednije što daje neku žar ovom selu, drugo ništa“, ispričali su nam mladi u Donjem Brijanju koje smo zatekli u centru sela.

U žurbi završavaju razgovor sa nama i odlaze da pozdrave deda Vitomira i ostale komšije koji su se tu zatekli, kao da se nisu videli dugo, iako se svakodnevno susreću nekoliko puta dnevno, što je, zasigurno, najlepša slika koju smo očima, ne kamerom, zabeležili toga dana.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva