ZBOG ČEGA je, pita Vladimira i mene vlasnik hotela u Zagrebu, moralo da prođe toliko mnogo od gostovanja poslednjih srpskih pesnika u njegovom prelopom zdanju, gde su nekada odsedali Toma Zdravković i Mika Antić.

Da, on nas doživljava kao pesnike.

Pa, vidite, kažem, mi i nismo neki pesnici, ja sam, eto, difovac na privremenom radu u književnim vodama…Ne sluša nas, hoće da veruje das mo – pesnici.

A odmah iza toga na jelovniku nezaobizalzna tema i pitanje kako se živi kod nas u Srbiji, kako se živi u Zagrebu – paralela.

“Došlo, kaže prijatelju neko loše vreme. Jedva plaćam studije ćerki u Londonu!”

Nekoliko dana kasnije u leskovačkoj palačinkarnici pričam sa radnicom.

I ona mi reče da je „došlo neko loše vreme“. Ušo, priča, juče čovek sa sitnišem u ruci uz molbu: “Namaži mi palačinku za 40 dinara…Tol’ko imam”.

A možda ga je ispred čekala ćerkica!

I eto, neko jedva plaća ćerki studiranje u Londonu, neko jedva plati palačinku. Raspon dijagnoza o dolasku loših vremena je veliki i razlikuje se od mesta do mesta, od čoveka do čoveka i uvek je ista. Samo je ključna rečenica uvek ista.

Ne menjaju se vremena, već se bremena menjaju. Ne po volji, oblikovati život po svojoj nevolji, a da ipak na kraju bude divan, možda je jedini zadatak umetnosti.

Suze na licu moje majke, onog dana kada je u kafiću slučajno za susednim stolom čula kako grupa mladih ljudi razgovara o mojim pesmicama, dovoljne su mi da p(r)oživim još malo i zapišem još koju.

Možda bih i voleo da nekada imam dovoljno novca da svojoj ćerki platim studiranje u kišovitom Londonu i palačinku u njihovoj najlepšoj poslastičari u severnom delu grada, recimo, ali bilo bi zaista nepristojno i slažem se sa Delfom, bilo bi nepristojno i pakosno od Boga tražiti još nešto pored ovog talenta i pored ovih divnih ljudi koje sam upoznao usput...

Dobro, serem, tražio bih mu da javi jel postoji; i sve mi se čini da Bog postoji, kaže Sabato, mada povremeno ima nastupe ludila, ti nastupi su su naš život.