Molim, upitao je vrhovni šef koji sedi preko puta tebe, za svojim masivnim stolom koji nepogrešivo naglašava njegovu dominaciju nad tobom. Svestan si njegove nadmoći. Takva su pravila igre.

„Dosta mi je siledžija“, ponavljaš, ovaj put tiho u sebi, držeći čvrsto jezik za zube. To je odgovor koji bi radije izručio na njegovom dominantnom stolu, jer ti je dosadilo da gori od tebe postavljaju pravila igre. Prljava, dabome.

Umesto toga, ćutiš. Jer tako u svetu opstaješ. Dovoljno si pametan da se migoljiš kao riba, iskustvo te je naučilo da otvoriš oči a usta zatvoriš. Nikako obrnuto, jer tada gubiš. Šta se tebe tiče što su ljudi oko tebe ovce, poslušnice.Nećeš ih ti u vukove pretvoriti. Niti bilo ko drugi.

Ali nagriza te ta njihova glupost. Dođavola! Nisi kamen pa da ti udari talasa ne mogu ništa. Nego si čovek. Nesavršeno biće, prilično klimave spoznaje o svetu i sebi. Nisi baš sasvim siguran koja je tvoja uloga, koji su tvoji dometi i koja je tvoja tačna veličina gazišta u svetu. Zatrpan si elektronskim dostignućima, pratiš i ti svaki korak u modernom svetu, razmenjuješ podatke, oтkuvacaš brojeve, pamtiš šifre.

Pamtiš, đavola! Ne znaš juče s kim si pričao, toliko je mnogo susreta. Ali ne onih stvarnih, iskričivih među ljudima. Istinskih, zbog kojih si ispunjeniji, srećniji, lakši čovek nego juče. Stvarni ljudi više ne postoje. Sakrili su se iza poruka, sebično čuvajući svoj identitet. Ni to te se ne tiče. Njihova stvar. Dovraga i oni!

Dosta ti je siledžija! Ponovo ti se po glavi saplića ova misao. Dozlogrdilo ti je ponašanje mnogih koje poznaješ. Primećuješ sve više nasilja u svakodnevnom govoru. Plaše te najviše oni nepismeni. Njihova je reč prosta i otrovna. Siluje dušu. Trebalo bi ružne reči zakonom zabraniti. Trebalo bi prostake pohapsiti. Na utakmicama, u školama, u javnim institucijama, na javnim funkcijama, na rukovodećim mestima. Siledžija ima svuda. Ogrnuti plaštom istine i pravde, nauke i umetnosti, dok im gordost i osionost zamagljuje vid.

Dosta ti je muškaraca koji maltretiraju žene, dosta ti je žena koje maltretiraju muškarce. Dosta ti je roditelja koji maltretiraju decu, kao i dece koji maltretiraju roditelje. Starijih koji maltretiraju mlade. Mladih koji uznemiravaju stare. Političara koji maltretiraju narod, dok narod maltretira sam sebe, jer ove druge ne može.

Dosta ti je otrova, drame i kuknjave. Problema bez rešenja. Sažvakane, dosadne priče.

Tišinu želiš, kad već nema šta pametno da se čuje.

Vrhovni te i dalje posmatra, čekajući tvoj odgovor. A šta da mu kažeš? Da ti je dosta prostih ljudi opasnijih od bilo kojeg ubojitog oružja. Da je i on, po tvojim kriterijumima prost, a samim tim i opasan. Da su ga na tom mestu postavili još opasniji ljudi, kameleoni. Pristalice svega i svačega. Prilagođivači svakoj sredini.

Zato ćutiš, jer si samo čovek, nesavršeno biće. Nisi još naučio kako da promeniš svet. Ali se trudiš, ako ništa drugo, bar da ga razumeš. Mučnom se mukom trudiš, bar da sebe pokreneš. Ato je, vraga mu, možda i najteže!