Ivan S. stavio je na rame plastičnu kesu sa natpisom restorana za koji radi i uključio telefon da na njemu pronađe najbrži put skuterom do odredišta pre nego što se sjuri u kolone automobila na Bulevaru oslobođenja.

Vreme je novac, a Ivanu, nervoznom dvadesetosmogodišnjaku iz Leskovca, novac je očajnički potreban jer zarađuje po dostavi.

„Radim za goli život, račune i lekove za bolesnu majku. Bolje i ovo nego da prosim na ulici“, komentariše ovaj Leskovčanin koji zapravo nije prijavljen u tom „elitnom“ leskovačkom restoranu, a juri na točkovima od jutra do mraka, dok će u džep staviti tek po koju napojnicu i oko 20.000 dinara na kraju meseca.

U zapadnim zemljama je, pojavom Ubera, dostava hrane postala multimilijarderska industrija, a dostavljači imaju i svoje sindikate

Kada ukucate na internetu „dostava hrane Leskovac“, izaći će vam minimum pedesetak kafana, restorana, picerija i sličnih ugostiteljskih objekata koji svojim mušterijama nude i ovu uslugu: dostavu hrane na kućnu adresu ili do radnog mesta uz ubeđivanje da je ono što imaju u svojoj ponudi „jako ukusno, a usluga brza“.

„Sve je to super, samo što 90% onih koji rade ovaj posao kao ja, dostavljači, nisu prijavljeni i radimo na crno“, tvrdi naš sagovornik.

Po njegovim rečima, u restoranu u kojem radi ne samo da nije prijavljen on već ni njegov šef koji u tom ugostiteljskom objektu radi punih 8 godina.

„Nas dvojica, jedan pre podne, drugi uveče, raznosimo dostave na skuteru, biciklu, kako kad. Šef svojim privatnim automobilom, bez oznake firme, bez uniforme. Kada gazda ima dojavu da će mu doći inspekcija nama naredi „da se sklonimo“ dok gužva ne prođe“, priča nam ovaj mladić.

U Beograd je početkom godine stigao Wolt – aplikacija za poručivanje hrane koja korisnicima nudi veliki broj restorana na jednom mestu. Ono što razlikuje Wolt od ostalih aplikacija za poručivanje hrane jesu prepoznatljivi kuriri, ali i to što hranu možete pratiti na aplikaciji od trenutka kada krene da se sprema. Wolt se razlikuje i po tome što servis na sebe preuzima kompletan proces i logistiku između restorana i kupaca – od naplate, dostave do korisničke podrške

Dostavljači hrane su možda i najpogodniji za zaobilaženje zakonskih obaveza, te ih gazde ugostiteljskih objekata ne prijavljuju jer češće nisu  u objektu nego što jesu, terenski su radnici, pa ih je skoro nemoguće „uhvatiti“ u kontrolama.

Ako malo bolje obratite pažnju, skoro nijedan restoran koji na društvenim mrežama ili portalima reklamira i dostavu hrane kao uslugu nema fotografije svojih radnika dostavljača koji obavljaju te poslove.

Ima i roštiljdžinica, koje zvanično ne rade, ali njihov broj telefona kruži među Leskovčanima, oni kod njih naručuju „najbolji roštilj i kobasice u gradu“, a da nisu svesni da zapravo to meso koje ovakve radnje na crno peku nije prošlo sanitarni pregled niti bilo kakvu validnu kontrolu. Porudžbine se, naravno, isporučuju na kućnu adresu.

Sa druge strane, u porastu su i one stranice na društvenim mrežama koje u Leskovcu nude dostave hrane, lekova, i svega što vam je potrebno na kućnu adresu, a da uopšte nisu ni registrovani u APR-u.

„Svako danas može da otvori stranicu na Fejsbuku, da je nazove „Vaš potrčko“, „Dostavko“, „Pomoćko“, zalepi svoj broj telefona i nudi vam slične usluge, bez ikakve registrovane firme, i da zaradi neki dinar. Mi smo ti u procepu između korupcije, nesavesnih gazdi i sistema koji očigledno ne funkcioniše. Kao da smo tu upali i niko nas ne vidi, ,ne čuje, ne želi da nas izvuče iz njega. Nikoga za nas nije briga: ni naše gazde, ni državu“, komentariše naš sagovornik.

Možda ove njegove reči potvrđuje i činjenica da u Inspekciji rada u Leskovcu, gde ovaj posao obavlja čak sedam inspektora, niko nije želeo da razgovara sa našim novinarom na ovu temu.

„Obratite se našim šefovima u Beogradu u Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja“, rečeno nam je u kratkom telefonskom razgovoru pre nego što su nam zalupili slušalicu.

Inače, upravo u akcijama suzbijanja rada na crno u drugoj polovini prošle godine, koje je sprovelo ovo ministarstvo, i naložilo strožije kontrole inspektorima koji su odbili da razgovaraju sa nama, najviše neprijavljenih radnika u gradu na Veternici zatečeno je  u ugostiteljskim objektima.

Ali, u celoj priči ima i pozitivnih primera. Postoje odgovorni i humani ljudi koji imaju registrovane firme i dostavom se bave volonterski, isključivo iz humanih razloga.

Gorana Stojanovića ćete sigurno prepoznati kao klovna koji prodaje kokice i balone u centru grada. Uslugom dostave se bavi isključivo volonterski.

„I to uglavnom radimo sa starijim osobama, teško pokretnima i nepokretnima… Dostavu vršimo po dogovoru sa njima i njih to ništa ne košta. Ja to radim volonterski, u cilju olakšavanja života penzionera i osobama sa invaliditetom. I da bi podstaklo ljude da što više voze bicikle, aa ne zagađuju okolinu automobilima“, komentariše nam kroz osmeh „Zeka potrčko“.