Večeras je 100. dana na barikadi meštana sela Dadinca. Zašto su tamo, to i vrapci znaju. Uzaludno je da više pišem reči i trošim papir. Krenulo je pokušajima prevare od strane predstavnika opštine Vlasotince.

Najpre su mi govorili da nije u njihovoj nadležnosti. Šatro su pokazivali volju i davali mi dokumentaciju „ispod radara“, a ja, kako uvek polazim od toga da je čovek dobar dok se ne uverim u suprotno, pokušavao sam da sa njima rešim zajednički problem. A onda mi se nisu javljali na telefon ili bi izbegavali viđenje.

Onda su krenule javne rasprave povodom Studije o zaštiti životne sredine. Uradili su traljavo očekujući da će proći, kao i ranije, u slučaju Vlasine i Bistrice. Kada narod nije znao i kada su na prevaru od meštana kupovali parcele uz tok reke Bistrice. Dok je nisu unakazali. Ali nisu očekivali da će ovog puta imati „pismene“ ljude sa druge strane. Kojima je stalo do njih i njihove dece.

Bile su dve javne rasprave i ni jedna nije održana. Ona, gospođa iz Kragujevca, koja štancuje studije nije smela da se pojavi. A onda su kradomice, usred leta, malo pokušali da izmuvaju i da provuku izgradnju MHE na Rupskoj reci ne uzimajući u obzir da „pismeni“ ljudi nisu budale i da diplome nisu kupovali na partijskim pijacama. I da ovog puta ne mogu da preveslaju meštane sela Dadince koji su bili jedinstveni i čvrsti u odluci da se reka ne da.

A dolazili su ljudi iz čitave Srbije. Dolazili su iz Bosne. Iz Makedonije. I niko od njih nije dolazio da pojede i popije za džaba niti da dobije kakvu crkavicu, dolazili su ljudski. Kao što se nekada, kada su ljudi bili ljudi, dolazilo na seosku mobu. Da se pomogne drugome, jer se dobro dobrim vraća.

I čulo se za Dadince više nego što se čulo za Vinski bal u Vlasotincu u kome se slavi vino bez vina jer su vinogradi uništeni. I nisu dolazili da žderu, piju i gledaju golotinju kao na roštoljadi u Leskovcu. Dolazili su, što b i naš svet rekao, domaćini. Da posede, ponude pitaju za zdravlje i ponude pomoć. I tako su bili gošćeni.

Poštovani zemljaci iz Vlasotinca i Leskovca,

vas nije bilo u meri u kojoj ste trebali da dođete jer ovo se tiče vas najviše. Verovatno ste imali prečih stvari.

Draga deco nesavesnih roditelja,

možda je ova reka mala i nije more, ali boljih nemate. Vaši roditelji su ćutali dok su Vlasinu i Bistricu uništavali. Bilo je nekada velikih vodopada, rakova, pastrmki, jagoda divljih, pečurki… Sada je to nestalo i vi nikada nećete saznati kakav je osećaj kada zaronite i rukama uhvatite rak u prozirnoj i čistoj vodi.

Vaši roditelji su glasali za Zakon o eksproprijaciji koji legalizuje otimanje vaše zemlje za potrebe nečijih para. To znači da oni žele da vam otmu zemlju i sagrade rudnike tamo gde je voda jedino bogatstvo. Bez ikakve dobrobiti za narod koji tamo živi i kome zemlja pripada.

Kažu, pa tamo ionako niko ne živi, otpisujući možda vašu poslednju nadu ako nemate gde da se vratite. Ima li veće nesreće od čoveka bez zavičaja?