Na tradicionalnom konkursu koji svake godine privlači ljubitelje vina i poezije iz Srbije i regiona, ove godine posebno je zapažen bio Dragan Veličković iz Velike Sejanice kod Grdelice, čija je pesma „Uspavana hladovina“ osvojila treće mesto na 15. Konkursu za najlepšu pesmu o vinu.
Prvu nagradu osvojila je Jasna Milenović iz Sremske Kamenice sa pesmom „Jesenji Jesenjin“, dok je drugo mesto pripalo Razumenki Marković iz Požege za pesmu „U drugoj koži“. Pored glavnih nagrada, žiri je pohvalio i pesmu „Vino i on“ Živke Nenadić iz Užica.
Odluka žirija saopštena je u okviru manifestacije „Dani mladog portugizera“, koju Srpska čitaonica i Vinarija „Mačkov podrum“ već 18 godina organizuje u znaku spoja umetnosti i vina u Irigu. Na konkurs je pristiglo čak 87 prijava sa ukupno 152 pesme, među kojima su po prvi put učestvovali i autori iz Bugarske i Severne Makedonije.
Žiri je radio u sastavu: Todor Bjelkić, književnik i predsednik žirija, Đurđica Jojić Novaković, izvršni direktor Vinarije „Mačkov podrum“, Zlatko Zrilić, menadžer i suvlasnik „Sremskih novina“ i Milica Uverić, profesor francuskog jezika i književnosti, direktorka Čitaonice.
U nastavku možete pročitati Veličkovićeve stihove koji se prelivaju kao vino iz stare bačve uz blagu trulež drva sa mirisom vrelog podneva i onim jedva primetnim treptajem crnog zrna koje pamti muku i milost zemlje.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
Proza je široka i mirna reka koja teče kroz priču koju nam pisac razotkriva. Bez obzira o čemu piše, pisac uvek govori o drugima.
Poezija je bujični potok ispunjen brzacima i dubokim virovima, od kojih je satkana pesnikova duša. Bez obzira o čemu piše, pesnik uvek govori o sebi.
Najbolji pisci su građani sveta.
Najbolji pesnici nikada ne izađu iz svog sokaka.
Proza i poezija su dva suprotno-bliska pola jedinstvene umetnosti za koju je potreban talenat. Proza je proizvod talentovnih. Poezija još talentovanijh!
Pošto ne posedujem ove talente, odavno sam se opredelio za čitanje. Čitam veoma brzo, gotovo da jedem stranice. Iz tog razloga poeziju konzumiram retko, jer ona ne podnosi brzinu. A kada ipak naiđem na pesmu koja zaslužuje čitanje (kao što je ova npr.), u glavi projektujem glas Miloša Žutića, ili Žarka Lauševića. Tako sa „cimerom u glavi“, najbolje čujem i razumem stihove.
Ovu sam pesmu „ispio“ natenane. Lepa je. Pitka. U četiri strofe je stala sva esencija pesnikove namere. Pesma nije savršena. Savršene su retke. Ona ima svoje uspone i padove.
Prva strofa je maestralna. Reči se nižu u stihove, a stihovi čvrsto grle jedan drugog. Ukrštena rima savršeno prati ritam. Odavno nisam pročitao bolje upakovanu strofu. Podseća me na stare lektirske primere. Na Lazu Kostića ponajviše.
U drugoj strofi ritam je delimično izgubljen zbog neusaglašenosti drugog i četvrtog stiha. U drugom stihu subjekat (mrva) je u jednini, a u četvrtom (gnezda) u množini. Usuđujem se da kažem da bi bolje rešenje bilo da je četvrti stih prilagođen subjektu u jednini (gnezdo).
Treća strofa je kao predivna živa slika sve do svog četvrtog stiha. U njemu ritam pada zbog sintagme „znoj seljačku“. Da je u pitanju imenica „krv“, sasvim logičan bi bio pridev u takvom obliku. Međutim, uz imenicu „znoj“ mnogo više odgovara oblik „seljački“.
Pesnik se služi književnim jezikom, i pritom vešto uklapa mnoštvo lepih i arhaičnih izraza. To i jeste zadatak pesnika, da čuva jezik svog naroda. Dakle on ne piše na dijalektu, pa samim tim ne postoji potreba za nestandardnim konstrukcijama.
U poslednjoj strofi se dešava nešto čudno. Pesnik iz nekog razloga sa ukrštene prelazi na obgrljenu rimu i potpuno gubi ritam. Stihovi u ovo strofi uopšte ne deluju kao jedinstvena celina, ili barem ja tako čujem Miloša Žutića u mojoj glavi?!
Sve u svemu ovo je predivna pesma. Ja kao čitalac nemam ni pravo ni nameru da pesnika ispravljam. Sve što sam primetio ne umanjuje ni kvalitet ni lepotu ovih stihova, a verovatno i nisam u pravu. Ova pesma neodoljivo miriše na zrelo grožđa, na zelenu travu, na vinske bačve i starinu. Jednostavno rečeno, miriše na lepo.