Pre nekoliko dana na Fesbuku pojavila se slika turske kule u Klisuri nedaleko od Vlasinskog  jezera, a kada sam pored nje stavio sliku turske kule u Vlasotincu, mnoge je to iznenadilo. U suštini stvar je vrlo jednostavna obe kule su izgradili Turci da bi se obezbedili njihove karavane, negde u drugoj polovini 18. veka.

Naselja Vlasotince i Klisura imala su derbendžinski stasus, tj. stanovništvo je imalo obavezu da omogući bezbedan prelaz turskim karavanima, a za uzvrat plaća manji porez i nema obavezu danka u krvi. Turci su derbendžije (pers. derbend: klisura) angažovali od lokalnog hrišćanskog stanovništva, jer oni su im bili najbolja garancija da ih hajuduci neće pljačkati. Zbog izvornog značenja reči klisura mnoga su se mesta širom Balkana tako zvala, nprimer, staro ime za Grdelicu ili Svrljig bilo je Derven.

Nama danas izgleda čudno zašto su mnoga planinska mesta bila naseljena za vreme Turske i obično se kaže bežalo se o Turaka. Međutim, vidi se da su neka od tih mesta naseljena ili opstala baš zbog povlastica koje su Turci dali. U starim nazivima tih mesta vidi se da su bila mesta na putu, npimer, Lopuške Mejane (danas Lopušnja), Bistričke mejane (Bistrica)…

Jedan od tih starih drumova bio je Vlasotince – Lopušnja – Brod – Crna Trava – Klisura, a onda se preko Trna i Sofije moglo ići carskim drumom do Carigrada. I danas iz Vlasotinca kraći put za Vlasinsko jezero (nastalo posle Drugog svetskog rata) ide preko ovih mesta, ali ovaj put je asfaltiran samo do Bistrice.

Ti stari drumovi su izgubili značaj sa odlaskom Turaka, jer tada je uspostavljena granica između Srbije i Bugarske, koje su međusobno ratovale. Tako je ceo taj kraj izgubio geostrateški položaj, počele su česte oružane borbe među braćom, zatvorena je granica, a saobraćaj je usmeren  na nove pristupačne puteve… Sve je to doprinelo da stanovništvo tih planiskih krajeva, i sa srpske i sa bugarske strane, počne da se iseljava odmah posle Berlinskog kongresa (1878).

Mi smo danas pri kraju tog procesa i po svemu sudeći u skorijoj budućnosti ta planinaska sela će ostati bez ljudi.

Turska kula u Vlasotincu je opstala i danas je u njoj Zavičajni muzej, a kula u Klisuri se samo od sebe srušila, jer niko o njoj nije vodio brigu, tako da je u stvari fotografija sa početka stara nekoliko godina.

Objašjenje tipa da je kula građena kulukom i zato je puštena da propadne jednostvano samo skriva našu nebrigu. Mogla je ona da se adaptira u muzej koji bi bio svedok burne prošlosti.

Tim krajevima je upravljao Konstantin Dejanović Dragaš, pobratim Marka Kraljevića, sestrić cara Dušana i deda poslednjeg vladara Vizantije, čak njegovu krv ima i ruski car Ivan Grozni.

Konstantin Dragaš je upravljao iz Ćustendila (na turskom Kosnatantinova Banja), teritorijom koja sad pripada Srbiji, Bugarskoj i Makedoniji. U narodu stari drum Vranje-Trn-Sofija nazvan je Musin put, po sinu Bajazita, jer je Musina vojska prolazila Klisurom početkom 15. veka… Taj muzej bi svakako bio posećen ne samo zbog blizine Vlasinskog jezera nego i zbog zajedničke prošlosti sa susednom Bugarskom i Makedonijom.

I zaista su se obestinile reči Filipa Višnjića: “Drumovi će poželjet Turaka, al’ Turaka nigdje biti neće”. Međutim, u ovim krajevima se otišlo korak dalje, pa se bojim da će za nekoliko decenije biti: “Drumovi će poželjet Srbalja, al’ Srbalja nigdje biti neće”.

Saša Stanković