Hladno zimko jutro. Gusta magla prekrila Vranje. Kamion napunjen drvima teško se probijao sporednim uličicama ka drvnoj pijaci u Donjem Vranju. Koliko je vozaču smetala magla toliko je imao problema i sa mimoilaženjem automobila koji su se kretali prema pijaci. Kada napokon stiže do pijačnog prostora on se parkira na mesto koje mu omogućava nesmetan izlaz na ulicu. Vozač potom izađe iz kamiona i prekontrolisa kako stoje cepanice u prikolici. U tom trenutku u pijačni prostor uđoše još nekoliko traktora natovarenim drvima. Promrzli vozači se pozdraviše kao stari znanci. Dok su razgovarali svi oni su trljali ozeble ruke pokušavajući na taj način da ih ugreju. Hladnoća im, međutim, nije toliko smetala koliko pitanje da li će danas prodati drva.

To isto pitanje mučilo je i najiskusnijeg prodavca drva Petra Mitića, rodom iz Barelića.

Seča drva rudarski posao

On u svom Breliću ima šumu rasprostranjenu na tri hektara koju je nasledio od oca. Otuda godišnje nabere i proda po dvadeset kubika drva, visokog kvaliteta za ogrev. Dok bere drva za prodaju on provede i po dvadeset i pet dana u šumi.

“To je rudarski posao.Opasnost vreba na svakom koraku i to ne može svako da radi. Ali eto meni se to zalomilo u životu i da bih preživeo moram to da radim.”, priča promrzli Petar dok pogledom prati kretanje retkih kupaca. A kada se ni jedan od njih ne zaustavi ispred vozila on samo nabra čelo, nezadovoljno odmahnu glavom i nastavi da prepričava drvarsku muku.

“Svi mi koji radimo ovaj posao radimo bez HTZ opreme . Krećemo se kroz šumu u patikama, gumenim opancima, čizmama i vojničkim cokulama. Posebno po nas je opasno kada tako obuveni stojimo na klizavom zemljištu i motornom testerom sečemo stablo. Dok to radimo možemo lako da se okliznemo, jer zbog neravnog terena nemamo dobar oslonac na zemlju. Opasnost vreba i od posečenog stabla kada krene da pada na zemlju. Usput može lako da promeni pravac, povredi drvoseču i ne daj Bože usmrti ga. Čuo sam da je skoro jedan drvoseča gadno povređen dok je brao drva u šumi kod Čestelina.” , kaže Petar.

Šumar i cinkaroši

Iako je posao koji radi težak i opasan, Petar voli planinu jer je u njoj odrastao. On dobro poznaje njenu ćud i nikada joj se ne suprotstavlja kada ona nečim zapreti.Obožava je kada onako lepa i raskošna pod svoje skute primi dobronamernog čoveka. A kada on oseti ovu prisnost zna da će i posao koji radi ići kako treba. Tada su i cepanice koje iznosi na leđima do vozila nekako lakše. Služe ga i mašine kojima izvlači balvane iz šume i seče na pogodnom mestu. U tim trenucima i obrok koji pojede mu je najslađi pa kad zalije izvorskom vodom njegovoj sreći nema kraja.

Od njega smo čuli da, poslednjih godina, pojedini meštani u Bareliću lepo žive od cinkarenja dvoseča. Ovaj biznis je, prema njegovim rečima, procvetao kada su saznali da niko ne može da uđe u šumu i seče bez dozvole. Najuspešnije u tom biznisu su žene koje su u dosluhu sa šumarom. Otada praktično ne skidaju telefon sa uva i samo broje evre zarađene od mita. Ljudi koji dolaze da seku drva kažu da prvo njih moraju da podmite sa po 10, 20 pa i 30 evra. Toliko moraju da daju i šumaru da ih pusti da seku drva. Otuda za njih, mnogi drvari kažu da nemaju dušu, jer otkako imaju ovaj namet u cenu drva moraju da ugrađuju i ovaj izdatak.

Na ovu Petrovu priču su mnogi drvari imali šta da dodaju ali nisu hteli da se zamere šumaru. Umesto toga strpljivo su čekali svoje kupce kojih toga dana nije bilo puno. Otuda se većina njih vratila kući bez zarade.

“Ljudi su se snabdeli drvima letos i zbog toga nema kupaca. I zima je blaga pa im ne trebaju drva. Sreća naša što drva nisu kvarljiva roba, pa možemo više puta da ih dovozimo na prodaju i po istoj ceni ponudimo kupcima.”, reče jedan od prodavaca drva i pokrenu traktor u rikverc. Ostali krenuše za njim.