Kada čovek živi sa partnerom koji je, kako to danas popularno kažu ,,toksičan“, koji laže, obmanjuje i stalno svaljuje krivicu na druge, on se polako gasi. Sve više sumnja u sebe i svoju vrednost, posustaje da se bori za sebe, predaje se očaju. Sve se manje raduje, povlači se u sebe i prepušta životnim olujama koje ga šibaju i odnose u svim pravcima sem u onom preko potrebnom, u bolju budućnost.

Tako živi moj narod. Tako je, barem do sada živeo.

Juče nas je put odveo u Niš, moj prelepi studentski grad. Ulice su bile pune, prepune ljudi koji su došli iz cele Srbije. Kretali smo se u gomili. Gomila se kretala ka nama. Stajala sam i posmatrala pokušavajući da osetim svim čulima pulsirajući ritam života. Jer sam život se budio iz sna.

Shvatih u trenu nešto što već dugo znamo ali duboko u sebi potiskujemo: Loše živimo. Koliko je potrebno da čovek trpi totalitarni i manipulativni sistem da bi se pobunio, pokrenuo i skupio hrabrost da jačem, moćnijem i strašnijem, najstrašnijem protivniku kaže Dosta!?

Kažu da, kada ćovek sakupi snagu rasipanu u olupinama lošeg partnerskog odnosa, i taj apsurd od života napusti, ostavi za sobom ne osvrnuvši se, postaje zmaj, neman, izmišljeno mitsko biće koje se ničeg više ne boji, i kome više niko ništa ne može.

Zmajevi, to smo mi. Osakaćeni, ranjeni, poniženi, pali i razočarani, mi smo saterani do samog kraja puta, primorani da skočimo u provaliju ili se odvažimo i raširimo krila kako bi zagrizli komad otetog dostojanstva.

Država, to smo mi. (Mind) GAME OVER.                                                                                                                                                                                                                                              dr Nataša Dimitrijević iz Leskovca