Da sam danas mogao da održim najbolji čas, posvetio bih ga njoj. Dovoljno je bilo reći Dubravka, znalo se na koga mislimo. Profesorka opšte književnosti. Erudicija. Galantnost. I širina i dubina.

Njena posebnost leži u činjenici da i danas sa velikim ushićenjem i ponosom izgovaram da mi je baš ona bila profesorka i mentorka. U školi je citiram, primenjujem njene metode, rado se prisećam njenih predavanja, a beleške sa predavanja čuvam kao malu dragocenost. Od nje sam učio koliko je važno da strastveno pristupiš ne samo književnosti, već i ljudima. Čini mi se, sve što sam saznao o književnosti, o lepoti i mogućnostima koje književnost nosi, saznao sam zahvaljujući njoj.

Bila je profesorka koja inspiriše, pokreće, otvara prostor za nove mogućnosti i drugačija viđenja. Nije nas učila samo književnosti, od nje smo učili šta znači sloboda, kolika je njena cena.

Naučili smo da je cilj obrazovanja razlučiti glupost od mudrosti, i da ispraznu i jalovu demagogiju koju su prosipali raznorani profesori-prvosveštenici ne uzimamo zdravo za gotovo. Učila nas je da kritički mislimo. Da sumnjamo, i da preko sumnje dolazimo do saznanja. Bila je princip konstrukcije. Otvorila je moj um; čak i kad se nismo slagali, ona je to neslaganje umela dostojanstveno da nosi. Njena hrabrost je osvajala i obavezivala. Veoma često za vreme predavanja pomislim: ,,Šta bi mi sad Dubravka rekla?”

I kad posustanem, i kad mi se sve smuči, i kad nemam snage da se borim, setim se njene energije, istrajnosti – i, nastavim dalje. Jedan od najdražih kompilenata koje sam dobio, bio je nakon posete jednog pripravnika koji je, komentarišući moj čas, rekao: „Koliko je Dubravke u Vama”. I nije mnogo pogrešio, u meni su pre svega njena nepristajanja. I ta čudnovata strast koja me još uvek drži. Moje najbolje prijateljice diplomirale su kod nje. To su bile svetkovine, kao i ispiti. Njena duhovitost nije nikog ostavljala ravnodušnim, pa bih da ovaj tekst završim anegdotom. Sećam se jednog ispita, odgovara koleginica Odiseju, i kaže: „Penelopa je bila poštena.” Dubravka spušta naočare do pola nosa, pogled iz dubine već svi primećujemo, i naslućujemo da je „Penelopino poštenje” podstaklo njenu vrcavost. „Koleginice”, – progovara Dubravka – „Penelopa je bila mudra, a ne poštena, a Homer je bio veliki pisac, jer se Penelopinim poštenjem nije bavio”.

Mirna Vam Itaka, draga profesorka!

Prof. dr Dubravka Popović Srdanović Diplomirala je 1974, a doktorirala 1991. godine. na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, na temu savremene epopeje u savremenoj knjiže Predavala je opštu književnost na Filozofskom fakultetu Niš, i bila šefica Departmana za srpsku i komparativnu književnost. Bavila se američkom književnošću, u Objavila je tri knjige eseja o američkoj poeziji: „Ugalj i mesec” (2003), „Oluja sporednih stvari” (2007), „U tami u kuli posmatranja: Poezija, istorija, politika” (2010), i monografiju o Valasu Stivensu. Prevodila je sa engleskog i španskog jezika. Njeni prevodi romana „Poljubac žene-pauka” Manuela Puiga i „Izabrane pesme” Vilijama Karlosa. Prevela je poeziju nobelovke Luiz Glik.