Kada se sa udobnog regionalnog puta ka Bojniku, iz pravca Leskovca, skrene desno ka nekada popularnom šumovitom izletištu „Pašina česma“, naiđe se na propali put pun neravnina, obraslih krivinama koje zaklanjaju nagnuta stabla. S puta se ne vidi ni relativno novi, zakatančeni hotel, jer je sve zaraslo u šumu – doduše, mirišljavu u ovo doba godine.
Put dalje vodi nizbrdo, strmo, pa se mora kočiti, a onda naglo – uspon. I već ste usred malog sela, koje nosi ime – Dušanovo.
Naša prvobitna namera bila je da kroz selo samo prođemo, ali nas je ono, ušuškano na maloj uzvišici, zaustavilo – najpre praznim, asfaltiranim ulicama.
Nigde žive duše.
Samo lavež ponekog psa i po koja mačka koja preskače plotove. I ono što nas je najviše iznenadilo – katanci na svim kapijama.
„Verovatno su ljudi na njivama“, kaže moj životni saputnik i saputnik u ovakvim istraživanjima.
Parkiramo u hladovini. Prolazim pored kuća, sve lepo uređene, poređane jedna do druge. Hvatajući se za brave, dozivam… Ništa. Umesto glasova – lavež pasa, vernih čuvara.
Nakon petnaestak minuta, iz jedne kuće s velikim dvorištem pomalja se starija žena. Lice izborano, ali svetlo od osmeha.
„Kojim dobrom, prijatelji?“, pita.
Predstavljamo se.
„Izvol’te, uđite. Deda leži na terasi, on zna mnogo više o selu. Ja sam se udala davno, iz drugog kraja“, objašnjava, s tragovima lepote koju godine nisu sasvim izbrisale.
Sedimo pod lozom, a u ograđenom delu dvorišta šeta živina. Među njima se šepuri veliki petao.
„Zašto je selo prazno? – pitamo.
„Iselili se. Nema ljudi!“, u glas odgovaraju Radunka (86) i Radovan (87) Mitić.
Nekada je u selu živelo oko 500 ljudi u 80 kuća. Danas ih je jedva pedesetak – mahom stariji, uz nekoliko porodica s po pet-šestoro dece. Deca školu pohađaju u susednom selu.
„Tužno je kad se setim kako je nekada bilo. Po 10 duša u jednoj kući. Igranke, prela, štale pune stoke, ulice pune sveta. Radilo se mnogo, ali se i živelo lepo. Družili smo se, slavili, tugovali zajedno. Sad nema ko ni da ti kaže „dobar dan“, govori Radovan.
Iamali su četvorazrednu školu i dve prodavnice.
Dušanovo je na brežuljku, sa zbijenim kućama. Zemlja crna i plodna kao u Vojvodini, a sve okruženo šumom. Iako je Leskovac udaljen svega 12 kilometara, ovde je vazduh čist, voda zdrava. Dišemo punim plućima jer znamo da ćemo ubrzo krenuti dalje. Vetar sa brda i izletišta „Pašina česma“ nosi mirise prirode, ublažava sunce koje prži dolinu.
Selo Dušanovo najmlađe je u ataru grada Leskovca, ali priča njegovih stanovnika – rasutih po svetu, najviše po Leskovcu – burna je i junačka. Preci su im došli iz Pčinjskog okruga, iz kraja koji se poslednji oslobodio od Turaka. Pre oslobođenja su, uz pomoć meštana Vranja, krišom prebegli u Srbiju. Nakon kraćeg boravka u Leskovcu, ponuđeno im je da biraju mesto za trajno naseljavanje. Godine 2006. izabrali su ledinu na kojoj je niklo Dušanovo, koje je dobilo ime po caru Dušanu.
Zato ovde nema starih kuća ni zapisane istorije – ona pod Trčinom davno je zaboravljena.
„Živelo se lepo. Imali smo para, jer se u svakoj kući gajila jagoda. Prava jagodarska sela smo bili. Od zarađenog novca napravio sam sinu kuću u Leskovcu. Sad tamo živi s porodicom, dolazi vikendom da nas obiđe i pomogne“, priča domaćin.
U selu postoji zgrada mesne zajednice, ali u nju niko ne ulazi, jer nema ko. Ono malo radno sposobnih obrađuje zemlju – ponešto žita, kukuruza, povrća, ali i dalje najviše – jagode.
„Mi starci krademo bogu dane. Nahranimo živinu, skuvamo nešto, pa u krevet“ priča uz osmeh.
Dušanovo je poznato i po – neženjama.
„Koliko imaju godina? – pitamo, zamišljajući ljude do četrdesete.
„Neki imaju i po sedamdeset!“, odgovaraju ljubazni domaćini.
„Zašto se nisu ženili?
„U vreme njihove mladosti bila je moda da se ide u grad. Svi su se iseljavali. Ovi što su ostali – nisu hteli iz sela, a devojke nisu htele da dođu. I tako, ostadoše sami. Sada i omladina iz nekoliko kuća planira da se odseli. Za koju godinu, biće ovo selo samo staraca. Dokle trajemo. A život, znate, brzo prođe…
„Mislite, zapustiće?“.
„Dolaziće oni vikendom, bar prva generacija. Ko zna šta će biti. Ja sigurno neću dočekati, ali cenim da će za 50 godina ovde opet biti ledina“, priča. U pogledu mu tuga, briga i nemoć pred neumitnim nestajanjem srpskih sela.
Tridesetak kilometara dalje, kroz uzani, zarasli put, ulazimo u drugo selo – naše selo. Tamo tišina i oronule kuće pričaju istu priču, onu koju će uskoro dočekati i Dušanovo.
Otvaramo tešku kapiju pored kamene ograde i ulazimo u dvorište sa sveže pokošenom travom. Ovde se ne čuju ni psi, ni kokoške. Troje-četvoro starijih kao da spavaju dugim snom, jer ih nikada ne vidim u dvorištima.
To je kuća predaka mog saputnika, mali raj za umorne duše koje beže od gradske vreve i zvonjave telefona.
Ali Dušanovo, selo nadomak Leskovca, oduzima mi deo tog spokoja. Pod hladovinom velikog duda, odjekuju reči domaćina:
„Bilo ledina, ostaće ledina“.
Podsećaju me na rečenicu koju je pre pola veka izgovorio deda mog supruga za ovo naše selo:
„Bila šuma, ostaće šuma“.
Kako su ti naši stari bili vidoviti. Ili su, možda, samo realno sagledavali posledice masovnih seoba izazvanih industrijalizacijom gradova. One industrijske tehnologije komunističke ere pojelo je vreme. Danas su tu stranci – Kinezi, Turci, Evropljani – sa svojim betonskim fabrikama, u kojima rade oni koji su ekonomski uništeni u tranziciji.
Njih su zamenila njihova deca. A nekada plodna seoska polja – zarasla su u šume.
Pratite JuGmedia portal na društvenim mrežama Facebook, Instagram, TikTok i X (Twitter)!
Budite uvek u toku dešavanja!
