U jednom trenutku, našli su se na ulici. Trudila se da deluje dovoljno poslušno kako bi otključao vrata i izveo je van. Nije se odvajao od nje. Planirao je da se vrate u onu kuću. Sofija kaže da je po glavi počela da joj se vrzma samo jedna misao – ako se opet vrata zatvore za njom, više se neće zaustaviti na lomljenju njenog tela i psihe, uzeće joj i život.

Kao mnoge pre nje, kao da je celo mučenje pretrpela iz straha da bi preživela, ali je isti taj strah za život naterao i da pobedi šok i u jednom momentu prelomi i pruži otpor.

Trenutak nepažnje, njegove i pustila je korak, glas, videla ljude, vapila „pomoć, pomoć“ i tako se nadala ‘biću sigurna, samo da dođe policija’.

Kad žene progovore: Silovanje i prolazak kroz sistem

Ona ga uglavnom poznaje.

On je komšija, neko koga je viđala u prolazu, kolega, simpatija, partner, stanodavac, porodični prijatelj, otac.

Branila se koliko je mogla. Ponekad se potpuno zamrzla.

Bila je dete, tinejdžerka, devojka, žena, baka. U svojoj kući, u svom dvorištu, u njegovom autu ili stanu, na ulici, u kafiću, kod prijatelja.

Silovanje je gotovo uvek prijavila odmah. Onda je pričala šta joj je uradio mnogo puta: policiji, doktorima, tužiocima, sudiji i veštacima, advokatima, porodici, prijateljima…

Policija se nekad potrudila da skupi dokaze, a nekad nije. Doktori su nekad zapisali, opisali i fotografisali svaku povredu dovoljno dobro, nekad nisu. Tužilaštvo je nekada pokretalo istragu, često odbacilo krivičnu prijavu…

Od silovanja do presude prošlo je u proseku dve godine i pet meseci. Najbrže je bilo kad je priznao – tri meseca. Nekad je trajalo godinama…

Ona koja je ušla u sudnicu na kraju bi često čula da je proglašen krivim i osuđen na oko pet godina zatvora. To je i minimalna kazna.

Ona neko vreme ne bi izlazila napolje. Promenila bi stan ili posao, ili prestala da ide u školu. Bila joj je neophodna pomoć psihologa ili psihijatra.

Ona kojoj sistem nije ni poverovao, nije ni postala deo ove statistike.

A žena poput nje je najviše.

Autor: Birn