Istog dana kada je ministar Ružić boraveći u Nišu izjavio da „u školama nema ekstremnog nasilja, već da je ekstremna situacija u medijima“, desio se slučaj ekstremnog ponižavanja i nasilja nad profesorkom u Trsteniku, a snimak su učenici objavili na društvenim mrežama, navodi se u saopštenju narodne poslanice iz Niša Tamare Milenković Kerković „Dveri“.

Saopštenje prenosimo u celosti:

Ministar prosvete Ružić nije podneo ostavku, već je pod priotiskom ogorčene javnosti uputio telefonski poziv poniženoj profesorki, sastao se sa sindikatima prosvetnih radnika, i dogovorio osnivanje još jedne Radne grupe za prevenciju i sankcionisanje nasilja u školama.

Epilog ovog užasa je naknadno isključenje iz škole učenika koji su nastavnici izvukli stolicu i taj snimak objavili, a za jednog od njih bilo je čak pripremljeno i lekarsko uverenje koje je trebalo da olakša njegov položaj.

Kao i do sada, verovatno će se učenici upisati u neku drugu školu, i sve će se zaboraviti do sledećeg slučaja. Srpski pokret Dveri zahteva uključenje svih društvenih institucija u promenu ovog patološkog stanja srpske prosvete. Ovde se ne radi samo o disciplini u školi, prevenciji i kažnjavanju nasilja, ovde se radi o promeni naopake paradigme školstva koja je dovela do erozije srpske prosvete.

Do uvođenja preventivnih mera, Dveri predlažu hitne mere za suzbijanje ovog patološkog stanja u srpskim školama. Najpre, podržavamo zahtev Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije da se prosvetnim radnicima dodeli status službenog lica, zahtevamo uvođenje i primenu drakonskih kazni prema nasilnicima, zahtevamo zabranu korišćenja mobilnih telefona u školi pod pretnjom nastrožijih kazni, zahtevamo da deca konačno uče iz srpskih knjiga srpskih izdavača, i zahtevamo krivične i visoke novčane kazne za roditelje prestupnika i učenika-nasilnika u školama.

Prosvetni radnici su najveće žrtve ignorantnog odnosa vlasti prema obrazovanju, a time i prema budućnosti Srbije.

Najveći udar sloma vrednosti u srpskom društvu doživeli su prosvetni radnici. Zaboravljeno je da u korenu reči „obrazovanje“ stoji reč „obraz“ a da je stid osnovni čuvar moralnog zdravlja jednog društva i jedne nacije.

Položaj prosvetnih radnika urušava se već više decenija – njihove zarade su manje od prosečnih, svaka školska godina počinje štrajkom na koji se vlast više i ne obazire, obaveze učitelja i nastavnika su sve veće a njihov autoritet i društveni status postao je minoran, mogućnosti da sankcionišu neznanje ili neprihvatljiva ponašanja na času i u školi gotovo da ne postoje. Ponavljanje godine za učenike je postalo gotovo nemoguća stvar, a za loše ocene učenika, za njihove izostanke, za povrede discipline u školi, pa i za nasilje, uvek se odgovornim smatraju samo nastavnici, najčešće razredne starešine, dok roditelji očekuju da škola preuzme ne samo obrazovni, već i čitav vaspitni rad sa njihovom decom.

Sa druge strane prava učenika postajala su sve veća, a obaveze i odgovornosti učenika smanjene su do apsurda. Ovakav naopak sistem vrednosti i pregaženo dostojanstvo i autoritet prosvetnih radnika doveli su do potpunog urušavanja prosvete i značaja obrazovanja.

Do vremena kada će tri profesije – vojnik, lekar i prosvetni radnik – postati najplaćenije u Srbiji – zahtevamo povratak normalnosti u srpsku prosvetu i nultu toleranciju prema nasilju u školama.