Jedan od važnih blokatora optimalnog i racionalnog ponašanja medicinskih radnika u uslovima epidemije, pre svega lekara, jeste odnos prema „običnim“ pacijentima, koji imaju svoja osnovna oboljenja, a ne zna se da li imaju virus. Takvi lekari će na epidemiju obratiti pažnju samo utoliko što će staviti maske i navući rukavice, a sve ostalo – pregledi, hospitalizacije, operacije, generalni način rada sa pacijentima… sve to treba da ostane isto, i „pršti“ od posla kao da su najnormalnija vremena.

Kao jedan od razloga ovakvog ponašanja mogu navesti sledeće: takvi lekari imaju usporen refleks adaptacije na nove uslove medicinskog funkcionisanja, a to kod njih može biti uzrokovano njihovim pojačanim senzibilitetom za medicinsku etiku.

Zato treba predstaviti NOVU medicinsku etiku – MEDICINSKU ETIKU U DOBA EPIDEMIJE:

– Doba epidemije nosi DVA SLOJA medicinskih problema: osnovnu, neinfektivnu bolest, i epidemijsku bolest.

– Medicinska etika MORA se odnositi i na epidemijsku bolest, ne samo na osnovnu neepidemijsku bolest (kardiološki, ili onkološki problemi, npr…)

– U ovakvim uslovima imamo NEMINOVNO preklapanje etičkih imperativa dva različita oboljenja. Kao kada dve slike na staklu posmatramo jednu kroz drugu.

– Medicinska etika odnosa prema epidemijskom oboljenju BITNO  JE RAZLIČITA od medicinske etike odnosa prema osnovnom neinfektivnom oboljenju.

– Različita je u dva segmenta: 1) postojanje i rizik od oboljevanja od epidemijskog oboljenja NISU UVEK OČIGLEDNI; 2) rizicima su obuhvaćeni i MNOGI DRUGI oko pacijenta.

– Ovo ću ilustrovati primerom: sin dovede svoju majku kod lekara da bi se proverila adekvatnost kardiološke terapije. Tom prilikom majka i sin ne moraju, ALI I MOGU da se zaraze. Još gore, mogu da formiraju klaster u kome će možda i neko MLAD I ZDRAV IZGUBITI ŽIVOT.

– IMAMO LI PRAVA da pretpostavimo da se to neće desiti, i da se pozivamo na medicinsku etiku zbrinjavanja stare žene na način kako to radimo u normalnim NEEPIDEMIJSKIM uslovima?

– Adekvatno ponašanje u ovakvim slučajevima iziskuje izračunavanje verovatnoće, u kome MNOGI PARAMETRI NISU POZNATI. Pre svega ne znamo stepene rizika za dobijanje infekcije u konkretnim uslovima.

– Ali, to se ne zna ni na globalnom planu. Zato treba raditi kao da je rizik SVUDA OKO NAS.

– To je JEDINO ISPRAVNO ETIČKO PONAŠANJE u doba epidemije. Sve ostalo je LICEMERNA ETIKA.

– SVAKA ELEKTIVNA MEDICINSKA PROCEDURA MORA BITI ODLOŽENA!

– Reč je o nekoliko nedelja. Ako neko pomisli da će kardiohirurškom operacijom spasiti nekome život, i da to ne sme odlagati, neka pomisli na one zdrave koje će time POTENCIJALNO UBITI.

– Dve etike su u međusobnom sukobu, jedna napada drugu. To jeste surovo, ali to NIJE KRIVICA LEKARA, već od spolja nametnute situacije.

– Lekari postaju krivi kada zakasne u shvatanju situacije. Kako trenutno stoje stvari, LEKARI ODANI ORTODOKSNOJ MEDICINSKOJ ETICI KASNE u shvatanju situacije u odnosu na državu, a trebalo bi da bude obrnuto.

– Medicinske ustanove MORAJU BITI predvodnici SUROVE TRIJAŽE neinfektivnih pacijenata, a ne čekati da ih na to opominje država.

– U uslovima epidemije NEETIČKI je sprovoditi elektivne medicinske procedure (koje ne ugrožavaju život pacijenta na urgentan način), poput kardioloških i onkoloških dijagnostika i terapija.

– AKO NEKO MISLI DRUGAČIJE, NEKA POMISLI NA MNOGO ZDRAVIH KOJI MOGU IZGUBITI ŽIVOT ZATO ŠTO ON MISLI DRUGAČIJE.

Prof. dr Nebojša Ivanović