Kada sam bio mali, najviše sam voleo da jedem tost sa kremom. Ne samo tost, krem u bilo kojoj ambalaži – kantice, čaše, plastične ili staklene, nije mi bilo bitno, samo da su iz Gornjeg Milanovca.

I sam moj izgled u to vreme, mogao je da ukaže na to. U kući smo uvek imali širok izbor hrane, i pored toga, ako bi me pitali, ništa nije moglo da se meri sa eurokremom. Bilo je muke, kada se postavi bogata trpeza, a u nedostatku omiljene klope, samo oborim glavu. Nadurim se, izađem iz sobe, pravac podrum, nađem neku teglu sa slatkom od šljiva, smlatim je na brzinu i rešim se nezadovoljstva.

Kako sam rastao, polako mi se menjao ukus. Sa krema sam prvo prešao na krompir i meso. Pasulj je uvek bio aktuelan, ali samo kao plan B, ukoliko nema nešto bolje. Riba je stigla poslednja na red, iako se majka svojski trudila, još od malena, da mi je nametne kao glavno jelo. Voće i povrće, tu i tamo, kao i sva deca. Da jedem nešto bez hleba, nema šanse.

Inače sam od onih koji više vole crni deo krema, a mi, uglavnom, pored toga volimo i sve na bazi čokolade. Sve čokoladne poslastice.

Nikada nisam razumeo decu u školi, koja pored krema, naruče tost sa šunkom ili suvim vratom. Nekako sam gledao na njih, kao na osobe koje propuštaju svu zabavu na ovom svetu. Šta li rade, mislio sam? A tek sa čajnom, enigma za mene. Mislio sam da ih neko kažnjava da to jedu. Pa tada bih pre uzeo sto grama parizera nego pola kilograma čajne. Nisam mogao da je svarim, nikako.

Teško mi je bilo da svarim i decu koja kupuju kesicu bombona ili lizalice. Pored čokoladnih slatkiša, kupiti tako nešto – jeres. I, da, gumene bombone su za mene bile igračke, to se ne jede, tačka.

Kasnije sam sredio svoju ishranu, izbalansirao, ali i dalje nisam blagonaklono gledao na ovu poslednje spomenutu grupu.

Međutim, kako to obično biva u životu, nakon što sam se oženio i dobio decu, morao sam da korigujem i taj stav.

Sin je što se tiče ukusa na mene – drugačijeg apetita, u stanju da jede dva sata jedan obrok. Svaki zalogaj žvaće polako, pažljivo, kao po nekom uputstvu. Po tom istom uputstvu i prestaje, gurne nedovršeni tanjir i kaže – nisam više gladan. Jako izbirljiv, ali smo uspeli da mu na vreme napravimo raznovrsnost od namirnica koje su mu drage, tako da sem tog problema u dužini trajanja obroka, još malo šta je ostalo da mu se zameri. Jabuka na dan – to je shvatio prilično bukvalno, možemo da prošvercujemo još kruške i eventualno banane. Zamislite dete koje ne voli lubenicu, ili grožđe. Meni je taj njegov odnos sa hranom prilično čudan, ali prazan zdravstveni karton govori ko je u pravu. Šta ima ja da mu solim pamet?

Sa ćerkom je druga priča. Mlati sve voće i povrće. Nema problema ni sa drugim jelima. Nije halapljiva, ali je veći gurman od brata. Gde gori? Nigde, samo, obično roditelji ostave pečat kod svoje dece. U ovom slučaju, desilo se suprotno – “isti ćerka”.

Ne voli da jede krem. Svašta mi je padalo na pamet, sva sreća pa sam malo sazreo, inače bih je vodio kod lekara. Ipak, kako je vreme prolazilo, moja dijagnoza je bledela, na kraju – prestadoh i ja. Ajde što ne krka krem, to sam već prihvatio, ali od svih mesnih prerađevina, najslađe joj dođe ono što prezirem, pogađate šta – čajna.

I tako, desi se, izmezimo zajedno čajnu, podrazumeva se – bez hleba, naručkamo se, pa onda pravac prodavnica za neki slatkiš, ukoliko u kući slučajno nema bombona?!

A tamo, od svih poslastica koje može da izabere, idemo iza kase, dve lizalice – jedna za tatu. Verovatno ne bih ovo ni napisao, da mi malopre, kada sam bio da je ušuškam za laku noć, nije rekla – vreme je za promenu. Misli da je prerasla neke stvari, kaže – dosta je starih bombona, hoćemo nove, one gumene. To je prvo što moram da uzmem, kada odem sutra u prodavnicu.

Jutro je još daleko, a mene obuzima radost, ići ću da kupim nešto što nekada ni u ludilu ne bih primio ni kao poklon. Već osećam gumu u ustima, jedva čekam.