Dugo je Milena Stanojković Đorđević, vlasnica destilerije „Sevasta“ iz Donjeg Vrtogoša kod Vranja, sa svojom porodicom planirala kako da počnu pomoću struje da navodnjavaju svoju plantažu voća. Taj svoj plan realizovali su u praksi tek letos pošto su do svoja tri bunara doveli struju.

A koliko su im se trud i muka isplatili videli su kada su u letnjim mesecima bili u prilici da na visokim dnevnim temperaturama koje su dostizale i četrdeseti podeok na Celzijusovoj skali, gotovo svakodnevno navodnjavaju svoje voćnjake na preko dva hektara zasađenim šljivom, kruškom i jabukom. Uvidevši blagodet ovakvog načina proizvodnje oni su obavili neophodne pripreme kako bi od naredne sezone mogli da navodnjavaju još 1,6 hektara pod šljivom i kruškom.

Rod šljiva težak 40 tona

Zahvaljujući ovakvom načinu uzgoja voća ova porodica je uspela uprkos brojnim vremenskim neprilikama koje su ih pratile tokom proizvodne sezone da dobije rod šljiva težak oko 40 tona.

„Vreme je pogodovalo šljivama prilikom cvetanja, a osnovnim zimskim prskanjem, kasnom prolećnom i letnjom zaštitom sačuvali smo njihov rod. Najbolje prinose smo dobili od čačanke rodne. Zasad pod stenlejkom je pretrpeo štetu od monilije, tako da je i rod podbacio“, priča Milena.

Svo ubrano voće ova porodica je stavila u preradu zato što na njihovoj teritoriji nema organizovanog otkupa sveže šljive, a da nevolja bude veća nema ni dovoljno drvenih gajbica  za pakovanje ovog voća. Zbog ovakvog stanja na tržištu oni su bili prinuđeni da pre neku godinu na svom gazdinstvu registruju destileriju za proizvodnju alkoholnih pića. Ubrzo potom tržištu su ponudili i svoju rakiju pod imenom „Sevasta“ u originalnom pakovanju od 0,7, 0,5 i 0,25 litara napravljenu od šljive čačanke rodne i kruške viljamovke. Prve količine ove rakije ponudili su vlasnicima nekih tamošnjih restorana i zahvaljujući svom kvalitetnom proizvodu stekli zavidan broj kupaca u vranjskom i bujanovačkom kraju, pa otuda planiraju da od ove godine počnu polako da povećavaju proizvodnju kako bi proširili svoje tržište. Zato su i kupili još jedan rakijski kazan od 350 litara za pravljenje prepeka.

Pune ruke posla oko pečenja rakije

Kada krenu da peku rakiju u ovoj porodici svi imaju pune ruke posla. Ovaj posao praktično počinju od komina. Pošto znaju da nema dobre rakije bez valjano pripremljene komine oni sve sudove obavezno operu pre nego što u njih stave izmrvljene šljive.

“Napunjene sudove ostavljamo zatvorene da stoje u hladovinu kako bi pospešili fermentaciju. Tokom ovog procesa kominu redovno mešamo svaki drugi dan sa ciljem da dobro sazri, a od nje pečemo rakiju posle isteka 21 dana, kada se završi vrenje.“ , kaže Milena i dodaje da su oni u tome toliko postali iskusni da po specifičnom mirisu alkohola koji se širi iz sudova mogu da prepoznaju da je komine stiglo za pečenje.

Pre nego što komine sipaju u kazan, koga su prethodno oprali vrućom vodom, oni ga obavezno procede kroz sito kako bi od njega odvojili koštice. Čim to urade oni stavljaju cev za destilaciju kako bi hladnjak napunjen vodom spojili sa kazanom .“, kaže naša sagovornica ističući da pri tome mora da se vodi računa da sve bude dobro zatvoreno kako unutra ne bi dopreo vazduh.

Njihovi kazani nalaze se u specijalnoj prostoriji za ovu namenu tako da ovaj posao obavljaju bez velikih poteškoća. Kažu da na trenutak predahnu kada u ložištu potpale laganu vatru, čekaju vrenje i paze da im komine ne zagori. Dok to rade pažljivo prate kada će da procuri rakija. Na prvu koja je lošeg kvaliteta ne obraćaju pažnju, ali kada potekne prepečenica oni počnu sa pažnjom da prate njen tok vodeći računa da na kraju dobiju takav proizvod koji će da zadovolji prohteve i najprobirljivijih kupaca. Najbolju rakiju ova porodica dobije od šljive čačanke rodne zato što je pitka. Oni to međutim, ne mogu da objasne rakijopijama iz njihovog kraja, pa su iz tog razloga odlučili da u narednom periodu prošire asortiman svojih proizvoda i počnu da prave rakiju i od dunje.