Svi volimo da trgujemo, kada imamo novac, u prijatnoj atmosferi, rashađenoj s prigušenim svetlom i robom poređenom na rafovima kao u apoteci, ali taj atmosfesrki EU luksuz skupo plaćamo preko trgovačkih marži i punimo kase državi PDV-om, a prodavci, kojima od gužvi pucaju vene na nogama, primaju minimalce.

Krivca treba tražiti u visokim maržama, koje su od 19 odsto u 2016. godini porasle i do 40 posto u 2025. godini, pa u nekim trgovinskim lancima i preko 40 posto.

Od tih marži korist imaju samo vlasnici i država. Vlasnicima ostaje marža, a država ubire enormne sume preko PDV.

“Kada je, na primer, ‘Lidl’ stigao u Srbiju, njegove marže iznosile su 18 posto. Videvši da one mogu biti duplo više, podigli su ih. Jer, ovde može – sve”, priča stručnjak za tržište iz Leskovca.

Iste marže su i kod domaćih trgovina. Jer, zašto ne bi i oni iskoristili priliku i uvećavali lično bogatstvo?

I zato više u Srbiji 100 evra ne vrede ama baš ništa. I zato sve što zaradimo dajemo na hranu, struju, kojoj takođe divljaju cene, vodu i druge komunalije. I zato je povećanje plata i penzija od par hiljada dinara samo zamazivanje oči jer, i pre nego što legnu na račune, cene hrane skoče za 50 posto.

Ima međutim u Leskovcu jedan supermarket čija je marža između 15 i 20 posto, a zrade radnika kreću se u proseku oko 100.000 dinara. Iako je i tamo sve čisto i uredno poređano, nedostaje ono blještavilo. Ipak, oni kojima nije važno gde, već šta kupuju, pune ovu trgovinu.

“Ima dovoljno i za vlasnika, ali i za radnika. U početku su dolazili samo ljudi sa plitkim džepovima, sada viđam i ljude iz srednje klase, one koji žive sa olovkom u rukama”, priča ovaj Leskovčanin.

Pitanje visokih marži godinama se poteže kao jedna od tema u Srbiji. Padaju obećanja o sniženju cena hrane i visini marže, ali sve ostaje na praznim pričama.

Istine radi, slična je situacija i u zemljama u okruženju, sa malim izuzecima, ali Srbija nesumnjivo kolo vodi, iako su prosečne plate najniže u regionu.