У Лесковцу је од 1. до 6. октобра ове 2019.године одржан Фестивал младих позоришних стваралаца, под називом „МЕТАМОРФОЗА. “ На фестивалу су учествовала позоришта из Србије, и то: Позориште Атеље 212 са представом „Овај ће бити другачији“, Шабачко позориште са представом „Претпоследња панда или статика“, Центар за културу Свилајнац са представом „Пад“, Краљевачко позориште са представом „Сумња“ и Народно позориште Лесковац и Народно позориште у Приштини са представом „Ако се пробудиш или као да је важно“. Када ово прочитате сигурно се питате: Откуд ти Вјачеславе у свему томе – фестивал, и ја у њему? Како одкуд ја?, па био сам гледалац свих тих представа. И то заједно са ћерком Даницом. Мало ли је?

Све представе које сам одгледао биле су јако добре, са одличним глумцима, редитељима, писцима текстова, музиком и костимографима. Ако кажем да је селектор фестивала био драмски писац и драматург Жељко Хубач,  дугогодишњи директор Драме националног театра, а сада драматург тог истог театра и врсан познавалац позоришних прилика у Србији, онда вам је поштовани читаоци, сасвим јасно о каквом се репертоару позоришних комада на Фестивалу, ради.

Сада пишем о лесковачко-приштинској представи(ЛеПр)  „Ако се пробудиш или као да је важно“. Већ сам написао да су све фестивалске представе биле на високом професионалном нивоу, али ЛеПр, без лажног локал-патриотског набоја и приступа представи, била је, читајте пажљиво, ако не за два, онда бар за пола копља испред свих осталих представа приказаних на репертоару Фестивала.

Текст госпође Исидоре Милосављевић – изузетан, потресан, реалан, саткан од тананих емоција, које су сама срж узаврелих породичних односа, и то не само на релацији жена – супруг, него, можда још више на релацији родитељи-деца. Да би се боље разумели, бар ми млади: текст је врх и истинит до бола. Сада је јасније?, бар се надам.

Режија, коју потписује господин Ненад Тодоровић, прецизна, тачна, течна, препуна ритма, темпо представе не губи дах током целог извођења; види се, са Хисара, да редитељ не лута током представе, већ филиграмски прецизно води драму(Deutsche Schule), тачно зна шта хоће, што глумци итекако осећаја, па чак и ми гледаоци, са великим бројем бравурозних решења,  за потпуно разумевање (Es ist gleich)  – шта је писац хтео да каже и поручи гледаоцу.

Сценографија Горана Стојчетовића прикладна за сам ток радње. Стално бежећи од термина  „савремено“, зато што не знам значење тог колоквијалног термина, толико рабљеног у нашем свакодневном језику, овога пута га користим и пишем: сценографија драме Исидоре Милосављевић „Ако се пробудиш или као да је важно“, чију скаламерију, са предивним сценско – светлосним ефектима, је осмислио господин Стојчетовић, је савремена у свој својој бити, ма шта тај термин уопште значио.

Музика Александра Спасића, доприноси, и то пуно, пуно у стварању душевне, не духовне, напротив, тескобе и сценске атмосфере. Свака част.

А, сад о глумцима.

Глумци, сви до једног, дали су немерљив допринос да овај позоришни комад (уз Чеховљев „Галеб“ и Стринбергов „Отац“) буде Оно најбоље што сам видео, по мом скромном мишљењу, у ЛНП за последњих десетак година.

Глума брачног пара Јанковић, Маје и Ивана, изузетна, изузетна, и по трћи пут изузетна! Истинити, без имало шмире,  са, тек у назнакама, дозиране патетике, онолико колико треба, тумаче ликове брачног пара и родитеља Лазара и Чарне. Играјући на самој ивици театралности,  са толиким самопоуздањем и без страха да њихове улоге упадну у бљутаву патетику, стално контролишући, и сценске покрете, и мимику лица, и мимикрију тела, одиграли су своје улоге надахнуто и безпрекорно. Капа доле.

Госпођа Маја Јовановић, у улози Психолошкиње, уверљива, природна, осећајна, сва устрептала у доказивању важности своје улоге у решавању породичних проблема; њена минијатура са певањем и читањем „буквице“ Чарној, је једна од антологијских на сцени ЛНП. Прејака реч, али, мислим, да је тачна и једино могућа. Браво госпођо Јовановић Мајо.

Наташа Станковић, као Чарна, рођена глумица, која са пуно емоција ваја лик младе девојке, тинејџерке, разапете између болесног брата и разведених родитеља; у тражењу и неналажењу идентитета, повучена у себе, у неком свом филму, препуна жеља и нада да се све врати у нормалу: да брат поново хода, да се заједно играју, и да отац поново дође кући и спава поред мајке.

Госпођа Станковић игра Чарну, бар у појединим деловима драме, тако уверљиво, да се најежите и да вам се коса дигне на главу.

За игру госпође Томић не знам шта да напишем, остао сам без текста. Такву, нестварну, пантониму, ја још нисам никада видео. Боље да оћутим, немам речи.

И за крај, нисам заборавио, о игри Филипа Радивојевића као Лазара, нећу написати ништа. Ако жели, што не верујем, рећи ћу му у четири ока.

Господо Лесковчани, жене и децу, ма ког узраста, мислим на децу, а може и на супруге, за руке и што пре у Позориште, да гледате изузртну драму  госпође Исидоре Милосављевић „Ако се пробудиш или као да је важно“. Послушајте ме, неће се покајете, жи ми ви. Обавезно.

др Вјачеслав Нешић

П.С. О огруглом столу, након премијере драме Исидоре Милосављевић „Ако се пробудиш или као да је важно“, и неспоразума око цепања српске заставе, као и текстова, тим поводом,  објављених у престоним септичким јамама и папирном смећу од тоалетоида следећих дана. Да не кварим угођај овом дивном представом.