Okupili smo se u Domu Omladine na projekciji filma Sto (100), u okviru 69. Martovskog festivala dokumentarnog filma. Nisam brojao, ali verujem da nas je u sali bilo sto, više nego na bilo kojoj drugoj projekciji filma u okviru festivala, kako je to primetio producent Miloš Krstić.

 Na ulazu u Dom Omladine dočekao nas je i pozdravio autor filma Nebojša Ilić Ilke, filmski stvaralac koji u svom domenu radane zaostaje za najvećim legendama FK „Vlasina“. Bio sam ponosan na ovaj doček, pogotovo zato što sam bio u društvu prijatelja koji nije Vlasotinčanin. Voditeljica programa je naglasila da se radi o svetskoj premijeri filma, što je bio još jedan razlog za moj ponos, jer ne sumnjam da će se film gledati na svim kontinentima. Gledaće ga ne samo Vlasotinčani rasuti po belom svetu, već svi ljudi dobrih emocija, svi oni koji prave razliku između izvornih emotivnih doživljaja „igre koja život znači“ i surovog profesionalizma u koji se savremeni fudbal pretvorio. Jer ovo je priča o ljubavi, bez obzira na to da li su akteri igrači na terenu, treneri, funkcioneri kluba ili sponzori, bez obzira na to da li su neki od njih ostvarili vrhunske karijere na drugim prostorima ili ostali večni zaljubljenici i zarobljenici svoje ljubavi prema Vlasotincu i FK „Vlasina“.

Na svetskoj premijeri bilo je mnogo uglednih i poznatih Vlasotinčana, no neću nikoga poimence pominjati. Neka ostane zabeleženo da su Ilke i Miloš priredili jedno divno vlasotinačko kulturno-fudbalsko veče u srcu Beograda, prvog aprila 2022. godine.

Film predstavlja hronološki prikaz nastanka i razvoja FK „Vlasina“, od trenutka kada je Voja Popović doneo iz Beča prvu fudbalsku loptu i osnovao klub, davne 1920. godine. Filmskog materijala bilo je napretek, ali je Ilketovo umeće u slaganju tog materijala učinilo da devedesetominutna priča teče kao najuzbudljiviji igrani film. Zabeleženi su iskazi više desetina savremenika i učesnika Vlasinine stogodišnje odiseje, prikazano je mnogo fotografija i kamerom snimljenih sekvenci. Okosnicu svega, kao poručenom magijom, činila su pripovedanja Vlasininih legendi čistog vlasotinačkog vrcavog duha: Guteta, Šure, Taleje, Radeta Bidže, Pante… Nisu se toliko osvrtali na svoje učešće u istoriji kluba, koliko su isticali zasluge i veličinu svojih prethodnika i savremenika: legendarnog golgetera Stepe Šopa, organizatora igre a kasnije i predsednika FS Srbije Vlaste Dejanca, predsednika kluba Stoleta Babastojanskog, trenera Sokola Stojanovića Šišavca… Emitovani su dokumentarni zapisi boravaka u Vlasotincu najvećih fudbalskih autoriteta tih vremena, poput Miljana Miljanića, sportskog komentatora Milojka Pantića, i drugih. Poseban ton ovoj fudbalskoj priči dali su iskazi najstarijeg živog fudbalera Vlasine Radiše Rajića Raje i Sretena Šušulića Džilita, koje su oni emotivno propratili suzama. Upoznali smo fudbalskog virtuoza svog vremena, Slavka Ilića Šopa.

Početak i kraj filma obeležila je jedna od najistaknutijih legendi „Vlasine“, bivši reprezentativac Jugoslavije Miroslav Simonović Kire, pevajući Vlasininu himnu „Plavi dresić“. Sećam se da sam u svojim dečačkim godinama bio posebno ponosan na blizak odnos sa Kiretovim ocem Voketom, koji je sa mojim tečom Sretkom Kalinićem radio u firmi neposredno pored kuće u kojoj sam odrastao, iako sa samim Kiretom nikada nisam prozborio ni reč. PoredKireta, tu je Božidar Milenković Tus, nažalost pokojni, najpre legenda „Vlasine“, a kasnije legenda „OFK Beograda“.

Nova vremena nose i nove junake: Toška, Neke, Gaga Denča, Boka Dejanac… Gaga Denča (Dragan Nikolić) je bioigrač a potom i trener „Vlasine“ u vremenima njenog najvećeg uspona i uspeha, negde oko 2007. godine, kada je klub dosegao nivo prve lige, pre svega zahvaljujući pregalaštvu najvećeg dobročinitelja u istoriji kluba posle Vojislava Popovića, Jovanu Stojanoviću Pajsi, kao i predsedniku kluba iz tog vremena Vladi Filipoviću.

Golmanska škola kluba i njen utemeljitelj Mile Manastirac zaslužuju posebnu počast. Iznedrili su velikog Aleksandra Kocića Krnju, Dejana Pešića, Zdravkovića, Jojića… Nisam znao, i nisam mogao da verujem dok sam slušao kako je Dejan Pešić bio proglašen za najboljeg omladinskog golmana Evrope, dok su na drugom i trećem mestu bili Bufon i Kasiljas. Kada sam kasnije svojoj deci (sinu i zetovima) pričao o tome, rezignirano su komentarisali kako je takva sudbina nas Srba, da smo izuzetno talentovani i da talenat pokažemo u mladim godinama, a posle ne umemo da ga na pravi način realizujemo. Nisam se složio sa tim. Setio sam se Stepe Šopa, Vlaste Dejanca i drugih velikana „Vlasine“, koji su u svoje vreme svesno odabrali ljubav prema Vlasotincu i „skromni“ život u njemu, nasuprot svetlima svetske fudbalske pozornice, koja im se neštedimice nudila.

Poslednji segmenti filma prikazuju mlađe istaknute igrače iz istorije kluba: Dejana Bidžića, Pajsu, Pikavca, Milančeta, Petka… mada su i oni već veterani. Sadašnja generacija aktivnih fudbalera moraće da sačeka neki novi film o FK „Vlasina“. No to im nije važno, kao što ni njihovi prethodnici nisu izgarali za fudbal zato da bi se našli u Ilketovom filmu. Takvi su Vlasotinčani, ali zato im valjda bog i šalje Ilketa, da ovekoveči tu njihovu takvoću.

U ovom kratkom prikazu nisam pomenuo mnoge zaslužne velikane FK „Vlasina“. Neka mi se to ne zameri.Nadam se da sam ovim člankom nekoga dodatno podstakao da potraži i pogleda fascinantnu sagu o stogodišnjoj istoriji fudbalskog kluba iz Vlasotinca, koja mnogo više govori o Vlasotincu i njegovim žiteljima nego o fudbalu.