Ruinirana i dve decenije zakatančena fabrika „Zele Veljković“ u kojoj je danas počelo snimanje epskog filma o usponu industrijskog Leskovca između dva svetska rata pod nazivom „Bilo jednom u Srbiji“, ima iza sebe burnu, gotovo, filmsku istoriju, započetu davne 1903. godine, sa usponima i padovima, koje su pratile i ljudske sudbine. Istoričari su beležili samo imena vlasnika, ali u tim beleškama malo ili ništa nema o životu onih koji su, ulažući svoj kapital, doprinosili razvoju grada na Veternici i gotovo ništa nema o leskovačkim radnicima za koje se u globalu zna da su radili za male svote novca i tegobno živeli.

Na tom mestu je, naime, Fabriku kanapa i užarije a.d. – Kudeljaru u Leskovcu pokrenuo Sotir K. Ilić godinu dana posle osnivanja Prvog leskovačkog akcionarskog društva za preradu kudelje i lana (1903). Firma je u početku prerađivala samo kudelju od trske, a kasnije sa proširenjem uvedena je predionica za izradu kanapa i užarije. Sirovinska baza bila je u okolini Leskovca, gde se gajila kudelja i za izvoz, a pomoćna sredstva iz Japana, Austrije, Poljske i Nemačke.

Prvih deset godina poslovanje je bilo bez većih problema, da bi sa početkom Prvog svetskog rata proizvodnja bila smanjena pa prekinuta upadom Bugara (1915). Za godinu dana korišćenja fabrike Bugari su je dosta oštetili, a prilikom povlačenja i opljačkali robu vrednu preko milion dinara.

Proizvodnja je obnovljena avgusta 1919. uz pomoć ratne odštete od 4,6 miliona dinara i kapitalom Fabrike Koste Ilića sinova a.d. iz Beograda kojom je upravljao Vlada Ilić.

Godine 1925. i 1926. fabrika sa proširenjem uvodi izradu kudeljnih kaiša za transmisije i mlinove, creva za pumpe, gurtni za tapaciranje, džakova od kudelje… Proizvodi su bili namenjeni uglavnom za domaće tržište, a ponekad za Bugarsku i Grčku. U vreme najveće produktivnosti bilo je 280 radnika, od toga pored domaćih i nekoliko Rusa.

Tokom Drugog svetskog rata fabrika ponovo biva oštećena i opljačkana. Godine 1945. proizvodnja je obnovljena, a fabrika konfiskovana  i nazvana po poginulom partizanu Stanimiru Veljkoviću Zeletu, koji je pre rata bio revolucionar, gimnazijalac i organizator radničkih štrajkova.

This slideshow requires JavaScript.

Nova vlast oduzela je tekstilne mašine i prenela ih u Fabriku za preradu kudelje u Bačkoj Palanci, fabriku „Ivo Lola Ribar“ u Odžacima i Fabriku džakova „Crvena Zvezda“ u Mladenovcu4. Kasnije će Tekstilna industrija „Zele Veljković“ biti poznata po proizvodnji čarapa, a biće ugašena u vreme tranzicije u Srbiji.

Iako se u filmu „Bilo jednom u Srbiji“, ne pominje fabrika Kudeljara Sotira K. Ilića, atmosfera scena koje su danas u „Zele Veljković“ snimljene oživele su sudbinu ljudi iz pršlosti, jer smo prilikom prve klape zatekli glumce i statiste prerušene u radnike kako u štrajkuju iza fabričke kapije, ispred invalida bez noge, a u pozadini gazdu fabrike.

„Naši likovi su bili u periodu kada se mnogo istorije srušilo na malu geografiju“, ocenio je Zvonko Šimunec, producent filma i autor celog projekta.