Više od decenije, četiri albuma, stotinak koncerata, pozitivne kritike, nevelika, ali verna publika, to jest Fluid Underground. Bend je 2010. godine objavio prvi album, a vremenom su postali grupa za poštovanje. Ova vlasotinačko-leskovačka četvorka prijatno je osveženje na srpskoj rok sceni, pogotovo kad se zna da egzistiraju 300 kilometra udaljeni od Beograda. Svirali su na svim mestima koja su otvorena za alternativni rok zvuk u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu… O tome koji fluid nosi ovaj bend, pa opstaje mimo svih zakona logike „na brdovitom Balkanu“, govori nam frontmen Miloš Petrenj.

Fluid Underground: Miloš Petrenj – gitara i vokal; Dragan Stojković – gitara; Vladimir Stanković – bubnjevi i Slavko Mladenović- bas gitara i vokal

Kako definišite svoj zvuk, naročito, za one koji još nisu čuli Fluid?

Oni upućeni u rad i opus benda, znaju da je to jedan alternativni rok bend, ali sa ne baš klasičnim zvukom i idejom. Balansirajući na tankoj liniji između komercijalnih pop-rok formi, sa pevljivim refrenima i harmonijama, kao i mračnim gitarskim rifovima spakovanim u memljivu atmosferu svakodnevnog turobnog života jednog prosečnog čoveka, bend krči svoj put kroz sve zahtevniji auditorijum. A onima koji nisu do sada čuli Fluid, verovatno, i nema potrebe dodatno predstavljati i objašnjavati.

„Pesma nas je održala“, ali da li je ona nastala iz ljubavi ili inata? Uopšte kako nastaju Vaši testovi?

Nema nekih striktnih pravila u vezi sa pisanjem tekstova. Nekada stihovi naiđu sami od sebe posle par sekundi letimičnog gledanja u prazan zid, a nekada ne pomaže ni višednevni boravak na najinspirativnijem mestu na svetu. Nekome je to urbana sredina, nekome šuma, a nekome kafana. Sve je to stanje duha i trenutka. Ali, činjenica je da čovek mora najiskrenije da preispita sebe i da se zagleda u svoju dušu. Pa šta vidi – to je. I to ne samo po pitanju pisanja tekstova, već i da rasčisti sa samim sobom ko je, šta je i gde je. A to je često i najteže.

Vaš vizuelni identitet je nešto po čemu ste poznati. Ko je kriv što su Vam zanimljivi spotovi? 

Većinu dosadašnjih video spotova sam osmislio ja, što i nije nešto toliko teško koliko sama realizacija istih. Doduše, većina naših spotova su „svirački“ što bi se reklo, tako da tu i nema ničeg previše zanimljivog sem tog samog vizuelnog dela moderne pop kulture. Meni je oduvek bilo zanimljivije da gledam spotove gde bend svira svoje instrumente i na taj način iznosi emociju i energiju pesme. S druge strane, nekim ljudima je to jako dosadno. Ipak, naš poslednji spot za pesmu „Potopiće se obale“snimljen je na raskošnom Jastrepcu nadomak Kruševca  i nije „svirački“ već ima neku radnju i priču.

Kažete „Ja vidim sve“ u jednoj od pesma. Da li bolje da se sve vidi ili je bolje da „gledam da ne vidim“?

Pa kako se uzme. Zavisi koliko je čovek mazohistički nastrojen prema sebi. „Videti sve” uglavnom zna biti prokletstvo, te kada čovek vidi i oseti da to može biti loše po njega, on lako pređe na onu drugu stranu kada krene da gleda da ne vidi, to jest da okreće glavu od dešavanja koja ga okružuju. Smatram da je ova druga varijanta pogubnija ukoliko se primenjuje češće nego što bi trebalo, jer tako čovek lako sklizne u to stanje apatije, gde sve počne da radi linijom slabijeg otpora. A čovek mora da se bori!

Još Džoni Štulić je zavapio „teško vreme za matore“. Vi već imate svoje porodice, niste klinci da vam muzika bude samo zezanje. Kako opstaje jedan urbani autorski bend južno od Niša?

Ako se vodimo činjenicom da smo sa juga Srbije, tačnije iz Vlasotinca, onda teško da možemo reći da smo urban bend. To što imamo porodice vidim samo kao jedan veliki plus u svakom pogledu i nikako ne može negativno da utiče na rad benda. Realno gledano mi i nismo nešto preterano angažovani u smislu nekih turneja i čestih koncerata. U toku godine gledamo da odradimo nekoliko nama bitnih gradova i to je to. Trudimo se da imamo koliko-toliko redovne probe, što zbog novih pesama, što zbog starih, ali i zbog druženja.

Svi smo svedoci da korona pravi haos u našim životima.  Da li će „potopiti se obale” koronom ili ćemo isplivati? Kako ova psihotična situacija utiče na rad  Vašeg benda?

Pa isplivaćemo, naravno, svet je prolazio kroz razne krize i tek će. Verovatno ćemo vremenom naučiti da budemo obazriviji i da pomnije slušamo i gledamo na neke stvari koje nas okružuju. Jeste sve ovo pomalo stresno, jer utiče na sve aspekte življenja, ali čovek je životinja, pa će se adaptirati.  Što se tiče benda, sada se neke stvari odvijaju dosta sporije zbog toga. Trebalo je da sviramo na nekoliko festivala, od kojih je jedan poprilično velik, da ne kažem najveći kod nas, ali, eto, izjalovilo se. Nadam se da će to ostati za narednu godinu. Takođe smo planirali da do kraja godine snimimo novi album i da izbacimo makar još jedan spot. To će se i desiti, ali sve nekako na mišiće. Što doduše i ne bi bilo prvi put.

Odavno je Srbija „antimajka“ za autorsku rok muziku. U skladu sa tim kakvi su Vaši planovi?

Srbja je antimajka za mnoge stvari, pa i za ovakvu vrstu autorske muzike. Kao što sam u prethodnom odgovoru napomenuo, planiramo da snimimo novi album – to bi bio peti po redu. Za sad imamo snimljena tri singla i trebalo bi da snimimo još makar pet-šest novih pesama i eventualno novi spot. Eto, to je neki okvirni plan, pa videćemo.

I za kraj. Kada će neka vesela pesma? Jako zrači, ali mnogo mrači.

To je stvar lične percepcije i viđenja senzibiliteta onoga šta Fludi radi. Recimo, poslednja pesma „Potopiće se obale“ je zapravo jedna optimistična pesma sa jasnom porukom da, ipak, ima nade u bolje sutra bez obzira na sve šta nam govore i u šta nas ubeđuju. Neće se srušiti planine. Ili barem treba verovati da neće.

Ovaj sadržaj je deo projekta koji je sufinansirala opština Vlasotince. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.