LESKOVAC – Kada iz parka u centru grada čujete frulu s melodijama starih srpskih pesama, nemojte pomisliti da njen vlasnik svira od meraka. Naprotiv.

“Frulom lečim tugu. Kad god sam tužan, hvatam se za instrument”, priča svirač iz parka Živojin Stefanović iz obližnjeg Kutleša, poznat i po nadimku svog slavnijeg zemljaka – Žmigavac.

U Leskovac dolazi često, da reši administrativne poslove. U pauzama između dva šaltera, zauzme prvu klupu i udubljuje se u svirku.

“Tako zaboravim što su mom sinu ukinuli vojnu invalidsku penziju i što nikako ne mogu da prikupim papire za penziju svoje supruge”, veli.

Najćeće se čuje melodija pesme Čuvam ovce kraj zelene jove, ali tu su i Zjadi, zajdi, Karanfil se na put sprema, Noć, tamna noć. Svira i epske, ali i Brenine pesme.

“Volim frulu i mogu da sviram danima bez prekida. Ali mi žena brani, a i seljacima sam dosadio, pa koristim svaku priliku kad dođem u Leskovca”, priča.

Priznaje da njegovo umeće nije savršeno. Samouk je. Prvu frulu dobio je sa šest godina od oca i od nje se nije odvajao dok je kratko radio u Nemačkoj i Francuskoj.

“I tamo sam svirao na trgovima. Nisam nikome smetao, nego su aplaudirali. A ovde, pa zamislite – prijavio me neko iz ove zgrade preko puta. Kao, ne mogu da spavaju”, čudi se Žmigavac, jedini svirač koji ne prihvata bakšiš.

Na susednoj klupi u parku dvoje starijih Leskovčana nogama cupkaju u ritmu Živojinove frule. Malo dalje nekoliko mlađih ljudi su Žmigavčevu pauzu za intervju dočekali sa olakšanjem.

(Kraj)mil