Ne znam zašto, ali od spoznaje kako se pravi „gadan sapun“- domaći sapun, imam fascinaciju tim proizvodom. Samo dva sastojka, po osnovnoj recepturi, daju nešto što je ljudima pomagalo da održavaju ličnu, i higijenu rublja.

Naravno, u novije vreme, u vreme blistave karijere „Nevena“ iz Leskovca, od radnika koji su tamo radili, neki srećniji su dobijali i parfem za bolji miris tog sapuna, jer izvorni od dva sastojka nije imao miris.

I sada se čitaoci pitaju,“šta li ovaj piše, kakvi ga gadni sapuni spopali?“.

Od postanka ljudske civilizacije, u životu i radu čoveka uvek je bilo nekih ostataka, otpada, koje je čovek umeo da upotrebi u nekom drugom proizvodu, ili u drugom obliku. Na primer, posle ubijanja životinje za preživljavanje, ostajala je koža od koje su ljudi pravili odevne predmete. Od ubijene životinje, pored mesa, ljudi su znali da iskoriste sve, osim možda papaka. Sve ostalo je korišćeno. Moralo je da se preživi.

I onda dolazimo u savremeno doba. Doba posle drugog svetskog rata, kad se od petrohemijske industrije dobija velika količina nusproizvoda, za koje je moralo naći drugu primenu. Pojavljuju se plastične mase. Mase koje su u početku povećale kvalitet života ljudi i industrije, između ostalog, tada su se mnogi tečni proizvodi pakovali u staklenu ambalažu, koja nije bila baš najprikladnija za transport.

Mnogi stariji se sećaju da smo za kupovinu flaše ulja u trgovini, sedamdesetih i početkom osamdesetih godina morali da dajemo praznu flašu u zamenu, kaucija. Sa razvojem tehnologije i rastom standarda na svetu, plastične mase i njihovi proizvodi postali su opšte prihvatljivi.

Čak je i tehnologija hrane, kao najosetljiveg proizvoda koji traži bezbednost i sigurnost prilikom pakovanja i transporta, morala da se prilagodi novim trendovima u toj oblasti. Da ne govorim koliko su te plastične mase pomogle u povećanju prinosa poljoprivrednih proizvoda. Novi pristup u navodnjavanju, novi sistemi za izgradnju mono blokova i plastenika velikih površina, koji su se nekada gradili od stakla, novi način pakovanja, novi način lagerovanja. Sve to je dovelo do uštede, a samim tim i do bolje zarade.

Međutim, sa tim plastičnim masama pojavljuje se problem posle njihove upotrebe. Velike količine tih masa ne dospevaju do mesta predviđenih za njihovo odlaganje. Velike količine plastičnih flaša, plastične ambalaže od pesticida, činija, kesa, kapajućih traka, folija (najlona) za pokrivanje plastenika, kanapa, ostaju na otvorenom polju ili u najgorem slučaju, budu spaljeni.

Jesenas sam prolazio pored stare deponije grada Leskovca, koja je svojevremeno zatvorena zbog ograničenog kapaciteta, i koja nikada nije kultivisana, odnosno to mesto nije dovedeno u neko normalno stanje. Tu se i danas izbaciju velike količine otpada, među kojima je i svakojaki plastičan otpad. Kapajuće trake, folija od plastenika, biljni ostaci koji su iščupani zajedno sa kanapom, koji se u proizvodnji koristi za držanje stabla biljke paradajza i krastavca, plastična ambalaža od pesticida.

I da budemo iskreni, to mesto nije jedino koje se koristi kao mesto za “odlaganje” otpada. Svi smo svedoci da se mnoge površine koriste za ovu ružnu namenu. Nažalost, trenutni trend u Srbiji, ne pokazuje da će se u kratkom roku to promeniti. A trebalo bi. Treba sami da se pokrenemo, i krenemo u rešavanje ovog velikog problema. A razloga je zaista puno. Samo prisustvo plastike u našim životima, koje datira skoro ceo vek, doveo je do toga da se u našim vodama, zemljištu, vazduhu, nalaze čestice mikroplastike.

Sve te nelegalne deponije i plastika na njima, koja je izložena dejstvu sunca i vetra, dovodi do raspadanja te plastike u sitne čestice. Poslednjih nekoliko godina čestice ove plastike su nađene bukvalno na svakom delu planete Zemlje. Spaljivanje plastike, kao još jedna mera za smanjenje plastičnog otpada, takođe nije prihvaljiva zbog previše štetnih čestica, koje završavaju u vazduhu, koje su i nađene čak i na Severnom polu.

Znamo da je plastika problem, znamo da je proizvodimo previše, a da li postoji rešenje?

Rešenja postoje, i tu je pre svega potrebna promena svesti o tom problemu. Džaba je graditi bilo kakva postrojenja za zbrinjavanje plastičnog otpada, ako građani nisu spremni da učestvuju u tome. Dakle, od škole se počinje. I tako redom, do svakog građanina u ovom društvu. Moraju se upouznati sa svim problemima koje taj matrijal donosi, ali i sa svim koristima, koje bismo dobili posle zbrinjavanja otpada.

Finska je, na primer, zemlja koja je za 15 godina smanjila količinu komunalnog otpada, sa 300 kg na samo 2 kg po glavi stanovnika. Uspeli su da recikliraju 93% flaša za piće. Ovaj proces su pokrenuli još pedestih godina prošlog veka, i imaju 5000 aparata za prikupljanje svih vrsta ambalaža od pića. Depozit iznosi između 10 i 40 centi, zavisno od veličine imaterijala od kog je napravljena ambalaža.

Na primer, Hrvatska je posle donošenja zakona o obaveznom povraćaju ambalaže od pića, uspela da očisti svoju zemlju. A mnoge ranjive grupe uspele su da zarade skupljajući ovaj otpad (novac).

Da rezimiram polakao.

Otpad je veliki problem, ali i mogućnost za zaradu. U nekim razvijenim zemljama, otpad je novac. Švedska u dužem vremenskom periodu uvozi otpad, jer su njihove spalionice predimenzionirane, pa nemaju sopstveni otpad i prinuđeni su da uvoze otpad, kojim zagrevaju javne institucije i privatne objekte. Tako su se odrekli i fosilnih goriva. Znači, dobit je dvostruka.

Tako je i sa mašću, koju ne uoptrebimo u kuhinji. Ako se užegne (pokvari), dobićemo dobar sapun za održavanje higijene.

MISLITE ZELENO-DAN PLANTE ZEMLJE