Apsolutno se slažem. Pre godinu i po, ja zauzmem stav, intelektualno sasvim, pa počnem sve u kontru vlasti (a ono sebi). Ali, ko velim, to je za dobro naroda, većina intelektualaca misli isto, pa se ubedim da radim pravu stvar. I stvarno, svi krenu da me tapšu po ramenu, ma bravo, viču, najbolji si, svaka čast, al meni ne da mira tolika hvala da sam najpametan, sve mislim da mi rastu uši. Uzmem olovku pa saberem: Svi koji me bodre da istrajem su uvek uz svaku vlast šićarili, bolje stoje od mene finansijski, mene proglašavaju pametnim, a sve nešto krišom od mene rade i sa manje pametnima dele poslovne i finansijske tajne, nazivaju me najboljim a sa mnom neće u javnost da im se ne naljute gori, kažu da takvog kvalitetnog sreli nisu, al vreme i život i pare i energiju i odgovornost potrošiše na mediokritete. Osvrnem se, a tamo svaka vlast mi otvarala vrata, zvala me i čekala , nisam moro da se guram(ko neki 😀 ). I rešim da testiram sebe i ,,moje iskrene prijatelje“. Ostavim ih, a oni udri po meni, a ja čekam strpljivo da dodju za mnom. I dodjoše. Mislim, došli bi oni i bez mene, kao i svi drugi što su pristupali na ovaj ili onaj način uz vlast, samo bi se ja ponovo osećao ko budala, što iskreno kritikujem, dok drugi to sračunato rade za pare i zbog pristupa novcu. Čini mi se da se manje osećam iskorišćenim , zloupotrebljenim jer mogu u svojoj branši da sebe pošteno predam poslu, nego li kada su me zloupotrebljavali gori od mene da se preko mog kritičkog mišljenja dočepaju nekog pobratima iz vlasti koji će ih sufinansirati za njihovo ,,nesebično razvijanje društva“ na ovaj ili onaj način.