U piku najnovijeg udarnog toplotnog talasa, prijateljica sa Novog Beograda mi priča da joj nije teško da usred podneva ode do marketa jer je sunce ne greje. Kako, pitam. Štite me drvoredi, kao da prolazim kroz tunel, odgovara.

Nisam imala priliku da vidim tu sliku koju, bar ja, retko viđam kroz ulice Leskovca, osim na putevima po leskovačkim selima gde ne tako visoka stabla zauzmu uzane džombaste puteve.

Beograđani se, inače, s pravom žale na seču drveća i betonizacije, ali sam pre neki dan bila iznenađena drvoredima u neatraktivnim ulicama za viskogradnju. Ne samo što su drvoredi s obe strane trotoara, već su krošnje visoke i široke, sa očigledno nekoliko godina nepotkresivanim granama. Prave hladovinu, a ispod se na paklu od vrućine lakše diše.

I kada tu i bilo gde vidim takav raskoš neizostavno pomislim na Leskovac, grad u kome sa ostalima žive moji prijatelji, porodica, familija, žive ljudi.

I prvo pitanje koje mi se nameće jeste – gde nestadoše ulični drvoredi, ne samo oni iz mog, već detinjstva mnogo mlađih generacija?

Gde nestade život, a drvo za mene jeste nešto što je živo, čija je glavna funkcija u sistemu vegetacije da u svakom mestu proizvodi i sprovodi vazduh koji dišemo, te samim tim poboljša životnu sredinu?

Nismo ni primetili kako jedno po jedno drvo iz drvoredova nestaje. Osuši se, pa se drugo ne zasadi, ili se zasadi pa se ne zaliva pa se opet osuši, pa posle toga se zaboravi na praznu rupu ili na osušeni panj.

Nestali su čitavi drvoredi iz užeg i šireg dela grada, sa malim izuzecima, oni što su nam širili pluća, pod čijom hladovinom smo zastajali da se sklonimo od vrućine, oni koji su na uskim trotoarima pružali hladovinu i kući i porodici koja živi u njoj. Da se opet podsetimo šta je urađeno sa Mlinskom ulicom, a primera je bezbroj.

Ostade golet, uglavnom.

Ne putujem mnogo i često, ali, ipak, ponekada pređem granicu Srbije. Tako sam nedavno u Beču, takođe po vrelini, bila iznenađena količinom parkova i drveća na trotarima, na majušnim prostorima, na ćoškama… Ceo Beč je jedna velika šuma i zato tamo nisam osetila zagađenje, a i naturalizovane Bečlije pričali su da je ovde vazduh čist i da javnost nema problem sa zagađenjem.

Tamo važi nepisano pravilo – gde god mesto nađeš ti drvo zasadi, a u Leskovcu, opet cenim, sasvim suprotno – gde god vidiš drvo ti ga kastri svake jeseni kako bi krošnja tokom leta bila što manja, ili okreni glavu ako se ono suši ili polomi tek zasađenu i “primljenu” mladicu.

Kako informatički postajemo pismeniji, zadubljeni u uređeje od kojih postajemo zavisni, tako nam realnost izmiče. Zapravo funkcionalno smo za život nepismeniji od naših starih.

Sećam se nekadašnje ulice preko puta današnje Medicinske škole kroz koju sam išla da sa jedne česme za tri ulice balonima donesem kući vodu za piće. Sećam se težine u tada nejakim rukama i drovreda u dve tesne ulice, neasfaltirane. A kada se dalje od te česme krene prema gradu do današnje bolnice ide se ispod gustih krošnji drveća pored puta, pa dalje do prve poslastičare u Ulici Svetozara Markovića, sva u drvoredima.

Gde je nestalo drveće? Zašto su naši stari insistirali na sadnji i to kada je zagađenje vazduha bilo pet puta manje nego danas? Zar ništa pametno od njih nismo naučili?

Bila sam zagovornica gradnje novog i jedinog trga u centru Leskovca, koji sada i danju i noću prži od vreline, što se i podrazumeva. Ali, tada su eksperti i vlastodršci govorili da će se znatno obogatiti park pored i u okolnim ulicama Međutim, kao i mnogo puta ranije kada je u pitanju ta mala gradska oaza, ostalo je sve na obećanjima.

Pri svakoj novosagrađenoj višespratnici, koje niču kao trava iz reke Jablanice kroz centar Lebana, nestaju drvoredi, a ostane goli beton, čast izuzecima kojih ima. I te vlasnike unosnog biznisa niko ne obavezuje da zasade nove stabljike. Možda nisam u pravu što se obaveza tiče, ali svejedno, stabala – nema.

I nije samo tu problem. I tamo gde lokacije nisu atraktivne nema drvoreda, kao u dve trećine dugačke Ulice Nikole Skobaljića. Po jedno preostalo drvo na 300 metara, ono koje nije posečeno radi lakšeg ulaska u dvorište, radi parkiranja automobila na trotoaru…

Naučnici, inače, upozoravaju da ako u sistemu dođe do bespovratnog prekida na većim dužinama trase drvoreda ili se unište veće površine pod vegetacijom, nastaje potencijalna opasnost po psiho-fizičko zdravlje stanovnika usled naglih promena u žiotnom okruženju u kom su se stanovnici razvijali tokom svog života.

Leskovac važi za jedan od pet najzagađenijih gradova u Srbiji. To ne moraju da nam kažu institucionalni merači, to osećaju naše nozdrve, grla i naša pluća, a lekari sporadično priznaju da se iz godine u godinu povećava broj obolelih od respiratornih bolesti, koje dalje razvijaju druge, pre svega srčane. A kakvo nam je psihičko zdravlje možemo samo da nagađamo. Ono što vidimo i osećamo, jeste da smo se prozlili i da je nenormalno postalo normalno, a laž – istina.

Naravno, nije to zbog nestalih stabala, to je opšte stanje, a nestajanje proizvođača vazduha po šumama, gde vlada masovna divlja seča, i nestajanje zelenila u gradu, gde se ni trava ne zaliva na paklenoj vrućini, izaziva, kako opet stručnjaci kažu, osećanje nervoze i anksioznosti.

A da bi jedno drvo poraslo, napravilo hladovinu i emitovalo kiseonik, potrebna je trećina ljudskog života. Pa sad vidite koiliku štetu pravimo sebi i svojoj deci kada uništimo samo jedno drvo iz drvoreda, a koliko ako uništmo ceo niz?