Ima li smisla ovo što radim? Ceni li to neko? Hoću li ostaviti besmrtan trag? Vredim li uopšte?“… Pitali su se mnogi veliki istorijski umovi, a pitamo se i mi danas.

Kada se vizija usitni na manje delove i disciplinovano se radi svakoga dana, velike su šanse da se ona ostvari. Tako su nastajali fascinantni pronalasci, remek dela, promene. Danas uživamo u tim blagodetima, a njihovim stvaraocima se divimo, slikamo pored statua i murala, učimo o njima iz literature.

A šta je sa onima koje su takođe disciplinovano radile i još uvek tako rade svakoga dana, znajući da taj trud i posao nema uzvišenu viziju, niti stvara rezultat koji dobija javno priznanje?

Ako računamo ulične akcije deljenja osmomartovskih ruža, kompanijske zabave i ostala darivanja, onda nisam bila potpuno korektna. Ali i dalje mislim da to nije prava mera kojom se izražava poštovanje ženama povodom 8. Marta.

Zato sam odlučila da vam predstavim ideju za koju mislim da to jeste.

8.i 9. marta Novi Sad priča priču o svojim značajnim sugrađankama, koje su svom gradu ostavile kulturni, stvaralački, herojski i humani pečat. Kroz šetnju uz pratnju vodiča, obilaze se kuće gde su te Novosađanke živele, mesta gde su radile, korzoi kojima su šetale i bile rado viđene. Priča se o njihovim delima kojima su inspirisale druge, podsticale, pomagale. Neke su svoju slavu dobile jer su bile supruge nekog poznatog privrednika, političara ili umetnika, a zapravo su učinile više od onoga što se o tome zna.

A gde su tu obične „male“ žene, čija su imena (ne)važna?

Pa i one su tu, kao priča u priči. Jer bez njihovih (transgeneracijski) prenešenih etičkih, kulturnih i drugih tekovina, bez pokazanog požrtvovanja zarad porodice, ne bi bilo ni velikih ljudi, ni velikih izuma. Zato ih treba predstavljati, pokazivati, veličati. Ne jednog određenog dana u godini, već stalno.

Stalno!

To što su naučene da nešto MORA, da je nešto UVEK tako, a nešto NIKAD nije tako, to su stubovi kojima je omeđena njihova (samo)sloboda da budu i rade ono što žele.

Zamislite sada da oko tih stubova vrednosti postoji elastična traka. Kao neki ring. I u tom ringu je njihova VOLJA, koja želi da izađe, ali je traka žilava pa ih vraća nazad, obeshrabruje, umara. I na kraju dosadi, ali nezadovoljstvo ne jenjava.

Neke uspeju da traku olabave i tako prošire svoj domet. Ali samo one sa nadljudskom voljom uspeju da pocepaju tu traku i ostvare svoju viziju.

Ponekad mi se čini, da možda kao društvo nismo uspeli da razumemo samu suštinu večitog unutrašnjeg nemira žena. Pa se zato njihova borba često podrazumeva, previđa, koristi i banalizuje.

Inače, ova sjajna ideja o tematskoj šetnji potekla je od jedne mlade turističke organizacije iz Novog Sada, koja se zove Putokaz 021. Jako mi se dopala i prijavila sam se.

Nekako su je lepo nadogradili na multimedijalni programski luk „Heroine“, kojim je 2022. godine Novi Sad kao Evropska prestonica kulture predstavio najznačajnije umetnice, dobrotvorke i naučnice koje su dale kulturni doprinos svom gradu.

Ovo je ideja koju treba širiti u svim gradovima. I nije važno da li će se finansirati iz gradske kase ili će je organizovati udruženja, mesne zajednice, turističke organizacije, entuzijasti.

Verujem da svaki grad i svaka varoš može napraviti album svojih heroina. I da treba da ga pokaže.

Zašto?

Mi živimo u svetu u kome je starost pošast, uspeh opsesija, a deca kamenčići u cipeli. Mnogim ženama koje nisu ostvarile svoj pun potencijal i koje se zbog toga ne osećaju korisno, ovo priznanje neće promeniti finansijsku situaciju, ali može biti klica samopoštovanja. A to nije mala stvar.

Autor teksta: Andrijana Mitrović, PR i književnica