Kada sam jednom prilikom bio u Hilandaru, video sam monaha kako pažljivo čisteći ram Bogorodice Trojeručice briše prašinu i sa raznih predmeta tu ostavljenih. Primetivši da gledam tabakeru, muštiklu, Karađorđevu zvezdu i još ponešto čime je ram bio okićen, monah mi objasni da su te predmete, baš tu, ostavili srpski vojnici koji su došli da se pričeste pred proboj Solunskog fronta.

Nisu znali koga će zateći kući ako se i kada vrate u Otadžbinu, objašnjava monah, pa su ove predmete ostavljali kao zavet, ne bi li umolili Boga da sve svoje nađu zdravo i dobro.

Meni i dalje nije bilo jasno zašto se ovi predmeti ne pomere i čuvaju na nekom drugom mestu pa sam to pitao monaha koji mi je strpljivo odgovorio: ’’Vidite, mi ne znamo ko je živ stigao kući. Ko smo mi da njihovu poslednju molitvu rušimo? Ovako neka stoji. Ovako su i dalje zajedno. Nikome ne smeta.’’

Svakog 15.septembra setim se ove priče.

Ti ljudi koji su probili Solunski front najmanje su želeli da budu junaci. Želja da budu sa svojom porodicom, u svojoj kući i na svojoj zemlji, u svojoj Državi čiju su vlast uvek psovali a čijeg su kralja na rukama preneli preko Albanije bila je veća od bilo kog neprijatelja. Samo srećni su imali priliku da, posle Cera, Kolubare, Beograda, pegavca u Valjevu i Nišu, dođu do Albanije čije su vrleti pregazili, spasili se sa Krfa i Vida ojačaju i budu spremni da poginu u jurišu u Otadžbinu. Mnogi ni to nisu doživeli.

Danas ćemo se svih njih setiti. Jer oni su postali meta dobačaja za sve sledeće generacije – u Drugom svetskom ratu, na Košarama, Paštriku i drugim mestima. Neki drugi hramovi danas čuvaju lične premete junaka iz 1999. za večnost…