Učenici Gimnazije Leskovac uputili su danas otvoreno pismo direktorki ove škole Dragani Cvetanović, poručivši joj, između ostalog, „da se igra sa njima toplo-hladno oko laptopa iz Ekonomske škole“.

Njihovo pismo prenosimo u celosti.

Poštovana direktorka, ili kako ste sami rekli, „direktorka svih đaka“, želimo da Vam se ovim pismom obratimo, kao što su nam u školi davali za domaći da pišemo pismo našem dalekom, zamišljenom prijatelju.

Znamo da nas posmatrate putem novih i skoro nameštenih kamera, ali mi osećamo dužnost da Vas izveštavamo i o dešavanjima koja se možda na kamerama ne vide, s obzirom na to da ste Vi ipak direktorka svih nas. Sve rupe u podovima su na broju, plafon i dalje rizičan, klupe i stolice iz doba naših roditelja su na mestu, mada sada spojeni sa dušecima na naduvavanje glume spavaone. Novine su da sapuna uvek ima, da smo naučili sve tehnike i cake u ribanju – kako podova tako i wc-a, a čak imamo i toalet papira.

This slideshow requires JavaScript.

Preko noći se snalazimo. Vezujemo vrata lancima, katancima i po kojim kablovima, kako bi sebi obezbedili neku vrstu sigurnosti. Ako se ljudi pitaju čemu sve to kad mogu vrata da se zaključaju mi bi da Vas podsetimo da ste na sastanku, koji ste sazvali uz prisustvo pravnice, šefa računovodstva, dve psihološkinje i pedagoškinje škole, nasuprot tri maloletnika i jedne maturantkinje, okrenuli glavu na naš zahtev da nam osigurate mirnu noć tj. pozajmite ključ od ulaznih vrata. Policajci su divni, čuvaju nas i mnogo smo im zahvalni.

„Mali je ovo grad, svašta se priča“, rekli ste na već spomenutom sastanku kada smo pitali odakle naše informacije, koje se nalaze u eDnevniku, van ove škole. Zato da ne bude opet „rekla kazala“ želimo da Vam kažemo da smo u podrum ušli. Razlog ulaska nije bila samo znatiželja već želja za sigurnošću koju niste želeli da nam omogućite. Na sastanku smo Vas zamolili da nam barem otključate neki požarni izlaz. Dobro smo mapirali školu u našim glavama i znali smo da su požarne stepenice na jugoistoku godinama zaključane, požarni ulaz u zadnje dvorište zaključan, a mogući prolaz izmedju Promenade i Paviljona blokiran. Naše jedino rešenje, nadamo se da se ne ljutite na svoje đake, je da otvorimo vrata od podruma i u slučaju požara pobegnemo kroz prozorčić.

Naravno, požara ni na vidiku, ali po zakonu (o bezbednosti), mi smo u našoj trenutnoj kući morali sebe obezbediti.

Možda dole niste nikada kročili, te ćemo Vam mi reći šta smo zatekli. Dok smo razmišljali „šta ako dođe do požara“, osetili smo smrad iz pravca podruma. Prvo smo mislili da bi samo trebalo oribati pod ispred  i provetriti, ali se smrad i dalje osećao. Bile su to arome kutija i kutija otrova za pacove, mnogo đubreta i ogromne količine vlage. U podrumu ima svega, od donacija Evropske Unije do praznih flaša rakije i ostale žestine.

Nismo stručni ali zdrav razum nam govori da sav plafon u podrumu, koji se urušava od vlage, nije najsigurniji jer dnevno na njemu stoji oko 700 vaših đaka, u jednoj i u drugoj smeni. Vaša kancelarija, u kojoj se zaključate pri svakom ulasku, neće zaštiti ni Vas, pa ako budete i dalje direktorka svih nas predlažemo da se sigurnost ove ustanove proveri.

This slideshow requires JavaScript.

Moramo da Vam se pohvalimo da nas svakog dana posećuju profesori, mada sada ih ne bi sve tako nazvali jer su se sami podelili na prave profesore, koji nas čuvaju i poštuju, i one administrativce, koji neće da nam kažu ni dobar dan kada ih pozdravimo. Ako se pitate koji su ti što nam okreću leđa i ne žele da poštuju osnovni bonton, to su oni koji se upisuju da su došli na radno mesto – baš onako kako im je naređeno (mada moramo da Vam skrenemo pažnju da uporno maše smenu). Pravi profesori su uvek tu na vreme, nasmejani i sa po kojom donacijom u rukama, da nam sve ovo prođe što lakše.

Kafić preko puta škole postao je ovim administrativcima nova zbornica, što i nije tako loše jer kafe i sendviča tamo ima na pretek, toplo im je i nisu gladni dok nas špijuniraju.

Neko vreme smo se birnuli za već pomenutu grupu jer nikada nisu na radnom mestu u 11:52, kao da se plaše da će još neka nadstrešnica, mozda baš ova na ulazu u školu, da padne, ali je mi svojim petnaestominutnim ćutanjem i odavanjem pošte nastradalima održavamo u životu.

Znamo da Vaše kolege ne viđate stalno, ali oni su Vam odavno poslali zahtev za sazivanje vanrednog nastavničkog veća, koje je potpisalo 39 profesora (nisu isti potpisi kao oni koji se upisuju svakodnevno), što je više od 1/3 nastavnog kadra, pa je samim tim, po Statutu škole, obavezno. Mi smo sredili sve oko zbornice i čekamo da kao kolektiv dođete na to nastavničko veće. Tačke dnevnog reda, koliko smo razumeli, su jednostavnije i od naših zahteva – trenutna situacija i kako postupati u istoj.

This slideshow requires JavaScript.

Znam da se plašite da nam je dosadno te nam zato šaljete izazove poput igre „toplo – hladno“, sa laptopom iz Ekonomske škole. Ali, bez brige, mi smo organizovali posebne učionice za karte, šah, monopol, smišljali smo pesme, po prvi put nas niko ne tera da pravimo panoe, pa nas upravo to i inspiriše da svoje misli stavimo na hamer. Toliko smo ponosni na slobodu izražavanja koju smo napokon dobili pa sada dva-tri puta nedeljno šetamo transparente kroz grad da ih ljudi vide i prime našu poruku. Učimo, spremamo prijemni ispit, građanske obaveze ispunjavamo, a školske obaveze nikada nismo zaboravili.

Da ne dužimo mnogo, iako ima još dosta stvari da se kaže, sledeći put ćemo pričati uživo na izglasanom vanrednom nastavničkom veću. A do tada, uživajte u prizorima koje smo zatekli u podrumu naše škole.

Srdačno,
Vaši đaci