Ne znam da li je zbog toga što sunce ne sija ovog Januara ili zbog mojih, sve češćih nerealnih očekivanja, ja sam se tek tako, jednog januarskog dana predala. Posustala. Naime, i pre nego što sam postala majka, smatrala sam kako su rođendani u igraonicama čista glupost. Kako kaže naš narod, pomodarstvo.Tog sam mišljenja i danas. Ipak, hodajući stazom konformiste, proslavila sam svom detetu rođendan u igraonici.

Dakle, prilagodila se društvu.

Žurka beše kao i svako drugo dečje okupljanje. Deca se jurcaju, vrište, kao zabavljaju se. Sa kasetofona trešti dečja muzika, kao kineska. Za nas neuke, nerazgovetna. Potom sledi klizavi prelaz, gotovo neprimetan. Dečja muzika koja beše uvertira, sada je, na samom vrhuncu zabave prešla u neku modernu, popularnu, turbo, fenski, šund muziku. Verujte mi, ne znam koji je to pravac u muzičkoj umetnosti. Primećujete sarkazam, zar ne?

Deca pevaju. Ja stojim i nemo posmatram. Tražim pogledom vaspitačice oko sebe u nadi da odreaguju, da se pogledom, ako već ničim drugim razumemo, kako je smak sveta na pomolu. Kako nam neke više sile ovom muzikom i ovakvim muzičkim tretmanima sistematski uništavaju moždane vijuge. Kako je to rat koji je zvanično objavljen između njih i nas, običnih ljudi na običnoj planeti koji se borimo, iako smo u toj borbi gotovo nemoćni, žilavo i srčano kao Džon Meklejn (Brus Vilis) u božićnom filmu ’’Umri muški’’.

Ipak rat, shvatam, nije ni započeo. Nema nikog na suprotnoj, mojoj strani. Sama sam. Nikome izgleda ne smeta što šund živimo.

Tako je. Tog januarskog dana, ja sam posustala u životu. Možda me je sunce izdalo pa su me pod vlast uzele sile mračnjaštva. Verujte mi, ponekad se osećam potpuno usamljeno, jer me ljudska glupost svuda okružuje. I detektiv Meklejn bi odustao. Glupih je bilo i biće, a otuda i sva nesreća na ovom svetu.

Šta je onda ostalo prosečnom, normalnom stanovniku naše planete? Da se nada? Čemu? Boljitku! To svakako ne. Hoće li glup čovek nešto da nauči? Neće. On je oduvek pružao titanski otpor napredku i razvoju, jer ga isti jako boli. A bol ne može svako da podnese. Naročito ako ne mora.

Istina je što kažu, čovek jeste muzika koju sluša, knjige koje čita, film koji gleda, društvo sa kojima ispija kafu, pa i cipele koje obuva. Naročito one tuđe. Posmatrajući ga, saznaćete ko je on i kolika količina gluposti se može prosuti na vas. Te mudro birajte svoje ljude, jer je glupost prelazna. Ali pazite! Dobro pazite kako ne biste vi postali izvor gluposti. Jer za svađu i tango potrebno je dvoje.

Najmanje dvoje.

dr Nataša Dimitrijević