Mислио сам да ме ништа, ама баш ништа, не може више изненадити, у овом мом већ прилично дугом битисању кроз живот; али лесковачка стварност, непредвидљива и бесмислена, и од самог  лесковачког политичког циркузанства, демантовала ме је. Ништа ново нећу рећи ако кажем да онај ко преживи Вучићеву турнеју по Србији, тај гладијаторски Circus Maximus, и остане при здравој памети, и не прегори му „лицна“ због преоптерећења, заиста је, во имја Оца и Сина, за медицинске енциклопедије.

На свом путу, пажљиво читајте, под слоганом „Будућност Србије“  председник Вучић је посетио, ни више, а ни мање,  него лесковачку Установу за одрасла и стара  лица; што преведено са новоговора на лесковачко – чаршијски значи:  „Старачки дом.“  Ево, крстим се рукама обема!?  Где ћете боље, адекватније и примереније место посете него у Дому пионира краља Петра и Маршала Титу. Они су наша понос и дика за будућност Србије.

Посета „Старачком дому“,  легла  је Вучићу,  ко у Лего коцкицу: и слепом је видљиво и малоумном разумљиво да је Ту нада и будућност Србије – у „Старачки дом.“ Сасвим нормално, а што је у складу са промотивним слоганом: „Будућност Србије“, заобишао је  и није посетио  лесковачке школе и  факултете; ионако ће та омладина, кад заврши школе, отићи из ове Србије. Србије која тренутно живи „златно доба“ – ко је луд нека поверује.

Испред Дома, Вучића је дочекала  госпођица Гоца, убава директорка на јавну установу „Старачки дом“, иначе мастер голубарских вештина, и позната узгајивачица голуба окретача и спретних прелетача,  обучена као „сестра  кармелићанка“ и то из реда босоногих заветница тишине,  у црвену хаљину, место црвене пионирске мараме око врата. Издизала се Гоца пред Вучића, ко в`шка у шију, па само трепка с трепавице, дурдише љубичасту косу, а мазна ко невеста  пред прво спање, и диригује  хором медецинских сестара из Дома у џгајање паре од Вучића. Онда су Титове омладинке певале, док је Гоца дириговала, a неки  обучени у народну ношњу играли.  Елем, чим се је по лесковачкој чаршији и махалама пронела црна вест да долази Вучић она је увежбавала тачку по тачку, наступа.  Ако, и треба. Зна она како је било у Титино време.

Чим се сазна да највећи син свих народа и народности долази у Лесковац, с плави воз, негокако, одмах се је знало ко ће шта да ради.  Тако су, у првој колони, прокажене и поражене снаге бившег поретка, инфомбировци и авети прошлости, одмах узимали ћебе под мишку и сами одлазили у мрдељ;   другу колону на путу у бајбукану чинили су ситни криминалци, џепароши, локалне кабадахије и преваранти, док су трећу колону на путу у бувару чинили бадавџије, лесковачки башибозук и стални посетиоци ресторације и пијачног „процепа“ – алкоси.  А, ми, лесковачки пионири, одмах смо везивали црвене пионирске мараме око врата, брали цвеће из башту и трчали, ми из Светелиске улице на Нишку улици, да поздравимо Титу, на његовом путу према аеродрому. Цвеће смо бацали, испред кола Титина и певалa се је Песма мртвих пролетера: „Један на десет, један на десет! О, зар се и то миже? Да – ми смо пролетери!“  Са великом надом за будућност – као крешендо: „Доћи ће нова младост, донијети нове дане и наставиће наше пјесме недопеване, у живој ватри исковане.“

И дошла је. Сада се нове игре играју и нове песме певају, на текст и музику  АВ-а : „Сто за једнога, сто за једнога! О, зар се и то може? Да – ми смо радикали.

Иначе, председник Вучић је у Дому, склопљених дланова,  изигравајући будистичког монаха у шестом стадијуму нирване, обећао, како сам чуо, грешна ми душа, из поверљивих и неименованих извора ( џивџани и гугутке), да сви корисници и штићеници Дома, имају џаба вантелесну оплодњу, без обзира на пол, а све у функцији повећања наталитета, и Вучићеве нове популистичке пароле: „Правите децу, ми нестајемо!“ Кој ти дава. Међутим, не греје ме ова председникова иницијатива, тешко ће То да иде, па се мислим да је све је „Ово“ сестре слатке и браћо моја у Христу, ако ћемо право,  свирање Црвеном Бану!

Зашто тако мислим? Па, зато што је прошлост, скоро сваког корисника Дома, дужа од Кинеског зида, а будућност? Е, будућност – немој да сте безобразни и накрај срца – и следбеници министра Лончара – знам шта сте помислили;  па каква може бити будућност под воћством човека кога је сам Господ Бог послао, како рече Оберпоп, него блистава! А онда је корисницима, тј. штићеницима  лесковачког „Старачког дома“, играјући шах,   причао бајке. „Скрозирао“  их је што кажу бабе комплетно.  A  јел’ зна овај чика да прича бајке? – питала је баба деду.  Како да не! Најбоље му иде бајка о чика вучићу, који ће у Лесковац да уложи 20 милиона евра у функцији развоја. Што ће се догодити, на Св. Никад, чим чика вучић изгради, као ономад, граничне карауле на линији Карлобаг, Огулин; беше ли Карловац, Вировитице?! Све паре које претекну иду у развој Лесковца. Жи’ ми Тодор, нек се чије говор!

После целивање с Гоцу, председник је отишао на величанствени митиг, под слоганом:  „Ухолажи за моје драге Лесковчане“, који је одржан, пред 1234 људи, присилно  доведених из целе Србије, уз песмицу: „Дошла кокошка у апотеку и казала: Кукурику! Дајте креме и парфеме, да ћуране намамим.“  Па, нека нам је са срећом: брже, јаче, боље – у бездно!

Леп дан, и свако добро. Ма где били.

др Вјачеслав Нешић

П.С. Текст је писан 234 дан, од како је велики С.Б. написао: „Ево и савета за омладину, за нас маторце је већ касно. Ако се, српска децо, будете клонили дувана, алкохола, црвеног меса, белог брашна, соли и порнографије, па ако Бог да да поживите још једно сто педесет година, можда и дочекате бољу будућност.“