Baka Radmila živi sama u selu udaljenom od Leskovca tridesetak kilometara, i osim poštara niko je više ne posećuje, iako je u tom selu rođena i živi već 89 godina. Svi su je ili napustili ili umrli, a poslednja joj je želja da zagrli jedinog sina i već 15 godina gleda kroz prozor nadajući da će videti kako se penje puteljkom uz brdo.

Najvažniji događaj za nju je dolazak poštara koji svrati jednom mesečnom da joj donese poljoprivrednu penziju i kome sa radošću skuva kafu, kako bi bar na pola sata imala sa kim da porazgovara a da to nisu životinje.

Dok nam pokazuje stare, izbledele fotografije, iz njene ispovesti saznajemo da joj je suprug preminuo pre dve godine, da joj deset godina pre toga preminula ćerka i unuka, a da joj je sin otišao za Rusiju i da ne zna ni kako je, ni kada će doći.

„Ostao mi je samo on ali ga nisam videla 15 godina i ne znam ni kako je, da li je dobro, da li nije mogao da dođe jer nije dobio papire. Ne krivim ga, samo da mi je živ i zdrav, ali volela bih da ga pre nego što umrem vidim bar još jednom. Ne znam ni zašto me crna zemlja više ne uzme, ovo nije život, a u grob ne mogu živa“, priča za JuGmediu ova starica dok nas upust moli da joj ne objavljujemo prezime i ne slikamo lice jer ne želi da drugi znaju za njenu bol ili da još jedna unuka koja živi sa zetom pročita ovo, pa se postidi svoje bake.

Na naše pitanje zašto je ona prestala da dolazi, baka Radmila nam odgovara da je ne krivi, mlada je, školuje se, otac je sigurno vodi kod druge bake u Beogradu, šta će ona da dolazi u ovu pustinju, gde samo vukove može da sretne.

„Ne krivim je, nije ni njoj lako, ostala je bez majke i sestre, možda je ja samo podsećam na njih dve. Zet me je u početku posećivao ali ni njega nema više, poslednji put sam ih videla pre osam godina. Ma i da dođe, moje dete mi ne može vratiti“, nastavlja da nam priča svoju sudbinu ova starica.

Da u njenoj duši nije tako kako kaže, da ne mari, pokazuju slike koje su okačene na zidovima i njen osmeh kada nam pokazuje svoju jedinu unuku i sina, s ponosom govoreći kako je ona „lepa na ujku“.

Priseća se kako su se raniji svi okupljali kada dođe jaunar i njihova krsna slava Sveti Jovan.

„Bude puna kuća, pa od miline i radosti ja ustanem u četiri ujutru i počnem da mesim hleb, spremam doručak, ručak, a devojčice su najviše volele moj slatki hleb, koji kažu nisu nikada u gradu jele“, priča starica i u tom trenutku joj naviru prve suze.

Setila se kako joj je unuka poginula u saobraćajnoj nesreći, udario je kamion kada je krenula na posao, pa je posle toga njenoj majci a staričinoj ćerci, od bola i tuge prestalo da kuca srce.

„Nema ništa gore na ovome svetu nego kada roditelj nadživi svoje dete. Eto, mom Miloradu se posrećilo, otišao je na večni počinak, a zašto mene Bog još čuva, đavo će ga znati“.

Ničega se kaže više ne boji, pa i da je pojedu vukovi, koji dolaze često do kapije, čuje ih i vidi sa prozora, pojeli su joj do sada nekoliko kokošaka i jednu kozu, ali ni za to ne mari.

Jede jednom dnevno, za sebe ima dovoljno, kada joj nešto zafali donese joj poštar koji joj i račune za struju plaća.

„Dobro, vredno dete, i on se muči, dolazi ovde ladom nivom jer ne može drugačije, pogotovo kada napada sneg, a ja svaki put hoću da mu dam po koji dinar što mi toliko čini ali on mi veli: „Ne treba, bako, da ste Vi živi i zdravi“, e moj sinko, mislim ja, dosta sam živela i ovo je mnogo.

Ništa joj kaže, ne treba, čeka dan kada će se pridružiti svojoj unuci, ćerki i mužu, a do tada, ostaće željna, kaže, da samo još jednom vidi sina ili da čuje kako je, da li se snašao, oženio i da vidi unuku, ali sve više gubi nadu da će doći, mada nam priznaje da kada zalaju psi i dalje trči do prozora da vidi da ne dolaze baš oni.

Dok nas ispraća do kapije pokazuje nam ostatke ljuljaške koju je deda pre 40 godina napravio za svoje unuke.

„Eto, tu su se ljuljale obe, sada je propala od kiše, sunca, snega, a i šta će mi više, nikome ni ona, kao i ja, ne treba tako stara i propala“, kaže nam na kraju razgovora ova baka koju život nije nimalo mazio.

Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „(Ne)osunčana jesen života“, sufinansiran od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u podržanom medijskim projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.