Iako je do dočeka Nove 2025.godine ostalo svega nekoliko dana na Novogodišnjem vašaru u Vranju se ova atmosfera mnogo i ne primećuje. Da nisu tezge do poslednjeg mesta ispunjene novogodišnjim ukrasima ovi dani se ne bi puno razlkiovali od svakodnevnih. Na licima promrzlih prodavaca osmeh nadođe tek kada treba da prodaju nešto od svoje robe retkim kupcima.

To se, međutim, izmeni kada njihov kolega Goran Kostić počne glasno da hvali svoju robu. “Petličiki, petličiki, zagoretke zagoretke! Ajmo narode kupite petličiki za unučiki, zagoretke za tetke, za mame srca, za babe alve, za dede bombone, a sve ostalo za švalerke džabe!“

Tada krenu da se šale sa njim, ali i prolaznici koji svrate do njega da pazare njegove slatke proizvode. I kada uhvate sebe da su ponešto od njega kupili i za unuke, dede, babe, majke… shvate koliko je on u stvari dobar prodavac.

Na ovakav čin Gorana je muka naterala i on se ovako godinama već bori za svoje kupce. A kada priča o njima obavezno istakne da ljudi nemaju para i da zbog toga prodaja ide slabo. Naglašava da bilo još gore da Kinezi u obližnjem tržnom centru imaju sličnu robu, a kako je nemaju mnogi kupci koji tamo pazare svrate i do njega da kupe lizalice, alve, zagoretke, svilene bombone…

U ovaj posao on se upustio pre šesnaest godina kada je shvatio da u zemlji gde se rodio nema posla za njega. Nemajući kud otišao je u Babušnicu da ovaj znat uči kod najboljeg majstora. Iako je to učenje bilo mukotrpno jer je znao mnogo puta da napravljenom smesom za lizalice, petličiće, svilene bombone… dobrano opeče ruke, on nije odustajao. Nije ni mogao jer je morao da izdržava porodicu i školuje decu.

“Moj majstor je stalno insistirao na kvalitetu govoreći da samo tako može da se opstane na tržištu. To sam dobro zapamtio i gotovo upijao sve tajne ovog zanata”, priča Goran.

Kada ga je u potpunosti savladao on je poželeo da se odmah osamostali. A pošto nije želeo da troši svoje dragoceno vreme na ručno pravljenje smese za ove slatkiše, on je otišao u Nemačku i za 8.600 evra kupio mašinu za njihovo pravljenje. Tako je ubrzao proces proizvodnje i stigao da ih ponudi kupcima na svim većim vašarima.

“Kada pomoću mašine napravim smesu za pola sata mogu da napravim i po četrdeset lizalica. Petlički radim u kalupima do šezdeset komada. Sve njih u prodaju iznesem na drvenim štapićima lepo upakovane u foliji koje nabavljam u Leskovcu”, priča Goran.

Da bi pridobio kupce proteklih godina je puno radio na njihovom ukusu. Trudio se da bude jeftiniji od ostalih konkurenata i to je bio njegov recept za uspeh u ovom poslu.

Ove slatkiše uglavnom izrađuje sam. Od velike pomoći mu je i supruga, a deca su mu mnogo pomagala dok su bila manja.

“Zahvaljujući ovom poslu školovao sam i decu na fakultetu i mnogo sam zahalan Bogu na tome”, kaže na kraju naš sagovornik.