Profesori srpskog jezika i književnosti i studenti iz Pirota koji studiraju van rodnog grada slažu se u oceni da je pirotski dijalekt još jedan brend grada i da ne treba da ga se stidimo kada iz Pirota odemo u neko drugo mesto.

Profesorka srpskog jezika i književnosti, direktorka Gimnazije u Pirotu Ivana Kostadinović podseća da pirotski govor pripada prizrensko-timočkom narečju štokavskog dijalekta.

„Mi, Piroćanci, volimo da kažemo da je to govor sa dušom, jezik otresitih opančara, vrednih ćilimarki, veštih grnčara i svih ljudi koji generacijama i pokoljenjima vole svoj grad i doprinose njegovom rastu. Nije to samo brend. To je ukras i simbol našeg grada, po kome se prepoznajemo i osećamo gde god da odemo, van Pirota i van granica naše zemlje. Njegova vrednost je u lepoti i bogatstvu reči, u simpatičnom akcentu po kome smo svuda prepoznatljivi, u mekom „ć“, u naglašenom izgovoru glasova „č“ i „š“, u šarenilu i „ubavilu“ pojmova koje objašnjava ili opisuje. Mi, profesori srpskog jezika, imamo zadovoljstvo, ali i obavezu da čuvamo i negujemo književni jezik, kroz književna dela i  predmet koji predajemo, ali i u svakodnevnom životu. Takođe, imamo odgovornost, a treba da nam bude i čast, da čuvamo lokalni, pirotski jezik i govor, priča za Jugmediu Kostadinovićeva.

Napominje da uvek postoji način da se on i u redovnoj nastavi ispoštuje i promoviše.

„U vannastavnim aktivnostima, dramskoj, novinarskoj sekciji, recitatorskoj sekciji-svakako. Jedna smo od retkih sredina koja ima objavljen  Rečnik svog lokalnog govora. Reč je o Rečniku pirotskog govora čiji je autor  Dragoljub Zlatković. Primećujemo da učenici vole da koriste lokalni govor, ali ne na onaj način i u onoj meri kao mi kada smo bili njihovih godina. To je, verovatno,  zbog velikog uticaja savremenih tehnologija i jezika društvenih mreža koji sve više uzima maha među mladima“, kaže Kostadinovićeva.

Dodaje da  na poslu i u službenoj konverzaciji, sa kolegama, poslovnim saradnicima, koristi književni jezik.

„Veoma rado, u porodici, sa prijateljima, našim sugrađanima, ’pooratimo si, produmamo’.  Naš, pirotski jezik ili govor, nema nikog osim nas, Piroćanaca. Treba da se trudimo da ga održimo i prenosimo kroz generacije, sa radošću i ponosom, kaže Kostadinovićeva.

Profesorka srpskog jezika i književnosti u OŠ „Vuk Karadžić“ u Pirotu Marina Veličković kaže da je lokalni govor u Pirotu  srž svakodnevnog života  grada.

„Čuje se, govori, oseća i misli njime na kraju dana kada nam’zafali’ još neka mudrost naših predaka da u nju upakujemo iskustvo minulog dana i života u njemu na nekoliko ravni, da razumemo svet i vreme u kojem živimo i nađemo i sebi mesto u svemu. Ali – ’Sve če si bude…’ , što bi rekli naši Piroćanci! Prepoznaju nas po tom govoru koji nosi tu nataloženu mudrost, ponekad i gorčinu, ali uvek zvuči snažno i – pamti se. Uči se u porodici, u gradu, u školi da se razume njegovo značenje i da traje kao prirodni deo svih nas koji potičemo iz ovih krajeva. U školama učimo sa decom kako da odneguju svoj aktivni stav prema sopstvenom jeziku koji mora da bude jasan u komunikaciji na svakom nivou i u svakoj sredini. Stiču i razvijaju verbalnu inteligenciju koja im sigurno ukazuje u kojoj sredini kojim jezičkim alatom će njihove poruke biti jasne i razumljive. Važno je da uče strane jezike, različite dijalekte i lokalne govore – u tome će biti njihova snaga i razumevanje sveta u kojem žive i važno je da njihov koren bude u njihovom srpskom jeziku, a duša u lokalnom govoru svojih predaka“, priča Veličkovićeva, koja o pirotskom dijalektu govori na veoma slikovit način.

Studenti iz Pirota koji studiraju van rodnog grada, a koji su na studije odneli i deo lokalnog dijalekta, kažu da dijalekt treba očuvati.

Marija Sandić je završila pridodno matematički smer u Gimnaziji 2018. godine i trenutno je na master studijama Klinička psihologije Niš. Kaže da je dijalekt brend Pirota, nešto po čemu smo prepoznatljivi i po čemu se razlikujemo od ostalih građana Srbije.

„Za očuvanje dijalekta je važno da se njime služimo, ali problem je u tome što nas je sramota da ga koristimo van teritorije Pirota. Zvuči ’seljački’ i neprofesionalno ukoliko se koristi u formalnom govoru. Postoji još jedan problem. Jezik ima funkciju prenošenja poruke prilikom komunikacije. Ta poruka treba da bude razumljiva onom kome je namenjena da bi komunikacija bila uspešna. Ukoliko bismo sa nekim, recimo iz Beograda, razgovarali na izvornom pirotskom dijalektu, ta osoba nas ništa ne bi razumela. Tako korišćenje pirotskog dijalekta, kao načina za njegovo očuvanje, ostaje rezervisano samo za Piroćance tokom neformalnog govora. Drugi načini se mogu odnositi na zanimljivo predstavljanje dijalekta na nekim radionicama sa učenicima, pisanje priča i pesama na dijalektu, zanimljivi sadržaji na dijalektu na društvenim mrežama. Ne smatram da profesori književnosti imaju veću odgovornost za njegovo očuvanje, ali svakako imaju više mogućnosti, od ostalih građana, da organizuju aktivnosti u cilju njegovog očuvanja. Njegova vrednost je u tome što je vrlo slikovit, šaljiv, zabavan. Medjutim, predstavljen je kao’seljačk’, što je slučaj i sa ostalim dijalektima sa juga. Zato mislim da se Piroćanci van teritorije Pirota njega stide. Tako ga ja koristim samo prilikom neformalnog razgovora sa prijateljima i porodicom koji su takodje Piroćanci. U svim ostalim slučajevima se trudim da govorim književnim jezikom“, iskustvo je Marija Sandić.

Jana Pešić je maturirala 2023. godine na društveno-jezičkom smeru Gimazije. Student je engleskog jezika u Nišu. I za nju je dijalekt  još jedan brend Pirota.

„Kada bi neko iz drugog grada pomislio na Piroćance, jedna od stvari koja bi mu pala na pamet je drugačiji dijalekt. Treba ga sačuvati kroz svakodnevni govor, kao što bi i profesori trebali da obrate više pažnje na časovima kako bi očuvali naš dijalekt, jer iako je drugačiji ipak je deo našeg porekla. Vredan je zbog naše istorije i našeg porekla. Većina Piroćanaca se ponosi našim dijalektom, dok su tu i neki koji se na neki način stide i kad su u drugom gradu trude se da ga ne koriste. Na fakultetu se trudim da ga ne koristim, dok ga u svakodnevnom razgovoru sa prijateljima koristim u određenoj meri“, priča ova studentkinja.

 Veličković:  Govoreći drugima, i o drugima, govore i o sebi

„Mladi vole nove reči koje tačno prenose njihovo razumevanje stvarnosti koja ih okružuje, ali stvaraju i svoje – istražuju prošlost svog jezika kroz radove školskog, ali i takmičarskog nivoa i uspešni su u tome. Nerazumevanje je samo podsticaj za učenje i predstavljanje onoga što nije dovoljno poznato.

Tačno znaju gde i kako govoriti i zato su odlični i slušaoci onih govora i dijalekata koji su njima nerazumljivi. Govoreći drugima, i o drugima, govore i o sebi i znaju da postoji samo ono što je našlo reč za svoje postojanje. Poštuju to i primenjuju i zato ih treba i dalje podržavati da u ovoj Vavilonskoj kuli jezika 21. veka njihov koren ostane i u lokalnom govoru da bi pod njegovim imenom i opstali i postojali čuvajući genetski kod svog srpskog jezika“, zaključuje profesorka Veličković.

Foto: Privatne arhive sagovornica

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.