U Ulici Vuka Karadžića br. 50, nedaleko od Crkve Svetog Duha u Vlasotincu, nalazi se porodična vila porodice Popović, koji su podigli potomci Onufrija Popovića, čuvenog sveštenika kojeg su ubili Bugari u Prvom svetskom ratu. Njegovi sinovi  Dimitrije i Dušan izgradili su objekat (1928), a danas tu živi Milivoje Popović, ugledni leskovački pedijatar u penziji i unuk Dimitrija.

Rodonačelnik familije je Onufrije Popović (1856–1915), koji je potomak Sojana što se u Vlasotince doselio iz dejanskog zaseoka Bilo. Stojanov unuk je takođe i Gavrilo Popović, rodonačelnik drugog ogranka Popovića, poznatih po vlasotinačkom Mlinu i  Ljiljani Pavić, supruzi scenariste Siniše Pavića.

 Onufrije je bio paroh namesništva vlasotinačkog, a kao prota bio je jedan od veoma istaknutih Vlasotinčana u vreme oslobođenja od Turaka. Službovao je najpre kao paroh kruševički od 1875. do 1895. godine, kada je premešten u Vlasotince.  Bio je oženjen suprugom Anastasijom (Nastasijom) sa kojom je imao trinaestoro dece.  Uhapšen je krajem 1915. godine i poveden putem prema Pirotu. Ubijen je na zverski način nedaleko od Vlasotinca u noći između 6. i 7. decembra 1915. godine u selu Manastirište, jer je odbio da na liturgiji pomene bugarskog cara Ferdinanda.

Onufrijevi sinovi, Dimitrije i Dušan, podigli su zgradu 1928. godine kao porodičnu vilu. Cela građevina je organizovana oko manjeg intimnog dvorišta, a po svom spoljašnjem i unutrašnjem izgledu stoji na početku intenzivnog procesa evropeizacije Vlasotinca i ovog dela Srbije.

„Rasporedom masa i otvora, kao i zastupljenom dekoracijom na fasadi, i skladno ukompovanom kamenom ogradom sa poljima od kovanog gvožđa, predstavlja jedinstven primer vile na teritoriji Vlasotinca. Kuća ima prizemlje, sprat, potkrovlje i dominira ulicom, a svakako predstavlja jedan od najmarkantnijih objekata u okviru prostorne kulturno-istorijske celine. Prizemni deo fasade obložen je od kamena, odnosno obrađeno je u vidu kamenih kvadera rustične obrade. Iznad isturenog glavnog ulaza, na strani okrenutoj prema dvorištu, izvučena je polukružna terasa ukrašena imitacijom balustrade od betona. Unutrašnje stepenište, izuzetne vrednosti i znalački koncipirano, smešteno je u zadnjem delu, odnosno u aneksu kuće vodi na sprat i potkrovlje. Fasada sprata prema regulacionoj liniji ulice akcentovana je ozidanim balkonom koga nose dve konzole, a dekorativna plastika sprata skladno je ukompovana u nadprozorna polja pravougaonih prozora. Unutrašnja organizacija prostora funkcionalno se razlikuje u prizemlju, koje je kancelarijskog tipa, a na spratu salonsko-stambenog tipa”, mišljenje je arhitekte Ivane Cvetković iz Zavoda za zastitu spomenika kulture iz Niša.

 Braća Popovići – elita međuratnog Beograda

This slideshow requires JavaScript.

Prota Dušan On. Popović (1893-1980) Osnovnu školu završava u Vlasotincu, Gimnaziju u Leskovcu nakon čega i Bogosloviju Sv. Save u Beogradu. Učesnik je balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, o čemu postoje njegove fotografije sa Krfa. Biva rukopoložen 1919. i od episkopa Dositeja postavljen za sveštenika u Vlasotincu. ‌Dušan je bio oženjen Natalijom, ali nisu imali dece. Zbog svog truda ubrzo biva odlikovan crvenim pojasom i postavljen za arhijerejskog namesnika umesto svog mučenički postradalog oca. Za vreme služenja u Vlasotincu, on aktivno radi na razvoju crkvenog i kulturnog života. Zahvaljujući njemu kao horovođi, Pevačka družina „Njegoš” se nadaleko pročula. Zbog svojih posebnih intelektualnih i muzičkih sposobnosti (svojevremeno jedan od najboljih pojaca u SPC) biva postavljen za okružnog protojereja grada Vranja.

U Vranju boravi sve do 1935. godine, kada kao ugledan sveštenik dobija premeštaj u Beograd i postaje starešina Crkve Svetog Marka. On pri ovoj beogradskoj crkvi osniva crkvenopevačko društvo „Veroljub” i vodi ga od 1946. do 1953. godine. Penzionisan je 1956. godine, ali ga ubrzo, kao veoma cenjenog, sposobnog i poštovanog sveštenika, partijarh German ponovo aktivira i postavlja za arhijerejskog namesnika grada Beograda. Na ovoj dužnosti ostaje sve dok nije oboleo. Poslednje dane života provodi u Leskovcu. Autor je većeg broja tekstova objavljivanih po crkvenim časopisima, a nakon njegovog upokojenja ostali su rukopisi, npr. „Istorija Vlasotinca i okoline”, koji je otkupio Državni arhiv Beograd i Narodni muzej u Leskovcu. Njegovom biografijom bavio se veroučitelj Dragan Vidosavljević.

Dimitrije On. Popović (1886–1941) je rođen 20. oktobra 1886. godine u Vlasotincu, od oca Onufrija i majke Nastasije. Završio je Učiteljsku školu u Aleksincu. Dimitrije je kao učitelj službovao u Petrovcu na Mlavi, gde se oženio Darinkom Jevremović koja je bila iz ugledne porodice, čiji su rođaci još krajem 19. veka bili školovani u inostranstvu i imali imovinu u Beogradu. Preko porodice Jevremović Dimitrije je ušao u politiku.  U braku sa Darinkom imao je dva sina Kostu i Milutina.

Zahvaljujući članstvu u Radikalnoj stranci, obavljao je složene državne dužnosti u Ministarstvu socijalne politike, ali i kao narodni poslanik, i prvi sekretar Narodne skupštine, inspektor Ministarstva prosvete, kao i upravnik Kreditne banke u Vlasotincu. Učestvovao je u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao rezervni oficir u Moravskoj diviziji drugog poziva. Bio je vodnik i komandir čete. U toku Prvog svetskog rata, zajedno sa svojom četom, prešao je preko Albanije i stigao na Krf. Odlikovan je  ordenom Sv. Save IV stepena za zasluge prema državi i doprinos u toku rata, a kao oficir nosio je četiri zlatne i jednu srebrnu medalju za hrabrost.

Po završetku rata vratio se na učiteljsku dužnost, da bi 1920. godine počeo da se aktivno bavi politikom kao pripadnik Narodne radikalne stranke na čijem čelu je stajao Nikola Pašić. Na opštim izborima održanim 22. avgusta 1920. godine Dimitrije Popović izabran je za predsednika Vlasotinačke opštine. Na parlamentarnim izborima održanim 1923, 1925, 1927 i 1931. godine izabran je za narodnog poslanika u srezu vlasotinačkom kao radikal. Postao je sekretar Odbora za socijalna pitanja Narodne skupštine 1925. godine, a 1931. godine postaje sekretar Ministarstva za socijalna pitanja i izabran je u stalni Odbor skupštine za finansijska pitanja. Na parlamentarnim izborima održanim 11. decembra 1938. godine Dimitrije je izgubio mesto narodnog poslanika. Bio je predsednik uprave Kreditne banke u Vlasotincu, inspektor Ministarstva prosvete, kao i rezervni pešadijski pukovnik. Preminuo je 10. januara 1941. godine u 53. godini života u Vlasotincu, gde je i sahranjen.

Zanimljivo da su se braća Popovići od 1935. zajedno našli u Beogradu. Dimitrije kao državni činovnik, a Dušan kao starešina crkve Svetog Marka. U to vreme Vlada Ilić postaje gradonačenik Beograda, a Dragiša Cvetković postaje ministar socijalne politike i narodnog zdravlja u vladi Milana Stojadinovića. Dimitrijev sin Milutin oženio  se 1938. godine, a pobratim na svadbi  bio mu je upravo Dragiša Cvetković, potonji predsednik vlade Kraljevine Jugoslavije.

Vila od Drugog svetskog rata do danas

Šta se dešavalo sa vilom od Drugog svetskog rata do danas najbolje zna dr Milivoje Popović (1947), unuk Dimitrijev i sin Milutinov. On se vratio da stalno živi u Vlasotincu nakon što je stekao penziju radeći u Leskovcu, gde je između ostalog i bio načelnik odeljenja neonatologije.

Na početku Drugog svetskog rata na spratu vile živeo je nemački oficir. To je bilo uobičajno za mnoge vredne objekte u Vlasotincu, npr. Gigina kuća ili Turska kula. Okupator se useljavao u zgrade koje je želeo bez obzira na mišljenje vlasnika. Istini za volju, Popovići pamte da je taj Nemac bio prilično korektan prema njihovoj porodici koja je ostala u prizemlju. Posle rata taj su deo kuće iznajmljivali raznim stanarima.

„Pošto je deda Dimitrije preminuo pred sam početak rata, moj otac Milutin je kao sin nasledio akcije Kreditne banke u čijem je vlasništvu bio Mlin na Vlasni. Treba reći da su naslednici Gavrila Popovića prodali Milin posle Prvog svetskog rata Kreditnoj banci, a deda Dimitrije je bio jedan od akcionara. Kada su komunisti došli na vlast, uhapsili su mog oca kao ’narodnog neprijatelja’, jer su i Nemci koristili brašno iz Mlina. Naravno da je to bio samo izgovor, jer to brašno su koristili svi u Vlasotincu, pa i okupator. Po savetu advokata, otac poklanja Mlin državi, naravno uz saglasnost sa drugim akcionarima, jer su se i oni plašili da ih komunistička vlast ne likvidira. Ja sam 2006. godine dokazao na sudu da je otac nevino osuđen, ali nisam uspeo da vratim akcije Mlina, jer su ,poklonjene državi,. Veoma je teško dokazati na sudu da je to urađeno pod prislom. Niko ne bi dobrovoljno poklonio ono što mu je bio glavni izvor egzistencije”, objašnjava dr Popović.

Godine 1972. Milivoje Popović završava Medicinski fakultet i zapošljava se kao lekar u Leskovcu. Odbacio je mogućnost da radi u Beogradu, jer je želeo da se vrati u zavičaj. Mada je realno imao šansu da živi kod dede strica Dušana, koji nije imao svoje dece, a stanovao je kod beogradske Glavne pošte.

„Sve do 1970-ih i deda Dušan je imao svoj udeo u vlasništvu kuće u Vlasotincu. Poslednjih godina života, on se iz Beograda preselio u Leskovac kako bi bio bliži nama unucima. Tih godina ovu kuću su nasledili moj otac Milutin i stric Kosta, a kasnije je meni pripao sprat. Ja sam pokušao da živim u Vlasotincu, a da radim u Leskovcu. Međutim, to je bilo veoma teško zbog prirode moga posla, jer sam morao i usred noći da odlazim u porodilište. Konačno smo se 1985. preselili u Leskovac kada je stariji sin Dušan krenuo u prvi razred, a mlađi Miloš se rodio. Supruga je takođe radila u Leskovcu kao profesor matematike”, seća se naš sagovornik.

Doktor Milivoje je i tada skoro svaki dan dolazio u Vlasotince i Manastirište gde ima vikendicu. U ovoj vili do kraja života su živli njegovi roditelji, a posle smrti oca Milutina 1997. godine niko u njoj nije stalno boravio.

„Nakon mog odlaska u penziju 2012. sve više smo razmišljali o trajnom povratku u Vlasotince. Sinovi su studirali u Beogradu, gde su se potom zaposlili i skućili. Postojala je opcija i da mi odemo kod njih, ali ja nisam mogao da zamislim život bez Vlasotinca i bez prijatelja koje znam ceo život. Leti i rođeni Leskovčani dolaze u Vlasotince zbog Vlasine i nije bilo potrebe da ja kao Vlasotinčanin budem u Leskovcu. Kad nisam ostao u Beogradu kao mlad doktor, onda nisam hteo ni sada u ovim godinama. Supruga Selvija me je u tome podržala i kada je ona otišla u penziju kao profesor matematike u Hemijskoj školi, napustili smo Leskovac 2018. godine”, zaključuje dr  Milivoje Popović.

Tako doktor i njegova supruga dok je lepo vreme, naročito preko leta, provode dane u vikendici u Manastirištu, a ostatak godine u Vlasotincu.

Obnovili su kuću i redovno je održavaju, mada je samo trećina njihovo vlasništvo. Naročito je sa stilom uređen sprat koji pripada doktorovoj porodici. Možete videti nameštaj donet iz Beograda star sto godina, pa imate osećaj kao da ste u muzeju. Posebno je zanimljiva biblioteka prote Dušana On. Popovića. Tu su i lični protini predmeti kao što je slika hora srpskih bogoslova kao vojnika na Krfu (1916) ili zajednička slika sa Branislavom Nušićem (1932), oproštajno pismo Svetog Nikolaja Velimirovića (1956), uspomene sa hodočašća u Jerusalim…